Violeta Milićević 
Vodenica “Kamenica” ističe se kao spomenik graditeljstva i privredne snage sela krajem 19. i tokom prošlog veka. Vodenice su kao građevine oduvek predstavljale neizostavni deo seoskog pejzaža i arhitekture i mesta gde se tadašnje stanovništvo okupljalo dolazeći na zaprežnim vozilima. eđutim, umesto da su deo turističke ponude ovog kraja, većina vodenica davno je zapušteno i urušeno. Iako su pod zaštitom države, ništa nije urađeno da se one sačuvaju od zuba vremena. Problem su nerešeni imovinski odnosi.
Izgrađena je 1880, a nalazi se na periferiji Marine Kutine. Smeštena je u harmonični prirodni ambijent pored Kutinske reke, baš u podnožju šumovitih predela Suve planine. Rađena je pod turskom upravom i izgrađena od prirodnih materijala: kamena, zemlje, slame uz upotrebu hrastovih talpi i greda za donju ploču i krov vodenice. Stil gradnje je moravski.
“Ovo je jdina vodenica koja može stalno da melje, samo treba da se održava”, kazao je Slobodan Jovanović iz Marine Kutine.
Ova vodenica koja predstavlja savršen spoj prirodnih materijala, ima prozore od drveta, jedinstvenog stila za taj period. Upotrebljava se horizontalno kolo sa vertikalnom osovinom zbog toga što je reč o vodenom toku sa manjom količinom vode, ali većim padom. Nekada je u ovoj vodenici brašno mlelo celo selo. Svako je imao svoje vreme. Ima oko 90 vlasnika i to je osnovni razlog što je ona zapuštena.
“Jedan kamen ima 32 dana. A jedan dan ima 12 drama. Tako je ranije kad leti nije imala voda pa se delilo to na dramove, odnosno ko će kada da melje. Onaj melje do podne, onaj od podne, tako svi kamenjem melju”, objašnjava nam Slobodan Jovanović.
Nema ko više da melje, žale se meštani. Nema ni šta da melju. Kažu useve im uništavaju divlje svinje. A i narod je navikao da kupuje hleb.
“Ranije se hleb mesio od brašna koje se tu mlelo. Malo se mlelo i u električnim mlinovima. Iako je hleb od brašna samlevenog na kamenu veoma zdrav, danas retko ko u Zaplanju ima vremena za to. Ljudi se otuđili od vodenicu, ima hleb u prodavnicu, kaže neću da mesim, ću si kupim, i tako”, iskren je Jovanović.
Svetlana je jedan od deoničara i ona i dalje melje brašno na potočari.
“U vodenici ne provodim vreme često u zadnje vreme, zato što sam videla da ne mogu sama ništa da uradim. Nekako smo se otuđili, smanjili smo se kao populacija, mladi rade, nisu nekako zainteresovani”, iskrena je Svetlana.
Da bi vodenica opstala potrebno je da se svi deoničari slože i da imaju istu želju, da je sačuvaju od zuba vremena. Vodenica je, kaže, privlačnija turistima i biciklistima, nego meštanima.
“Biciklisti, planinari uvek vole tu da zastanu, ali trenutno situacija je nikakva, nekako nismo složni da to radimo kako treba. Nakon letnjih oluja, na vodenicu je palo drvo trešnje i oštetilo krov, ali štetu niko ne sanira. Bilo bi dobro da se mi svi deoničari zajendo okupimo da ako smo složni, da sredimo ovu vodenicu, da ostane našoj deci, našim unucima”, zaključila je ona.
Donja masivna konstrukcija koja nosi točkove, napravljena od jakih hrastovih talpi. Buka-mučanj od drveta, devedesetih godina zamenjena je gvozdenim cevima. Mala brana za formiranje jaza i dalje je sačuvala svoje pređašnje stanje, a izrađena je od kamenih blokova.
Do ove građevine sa regionalnog puta vodi kratka staza. Njom se danas traktorima dovoze žitarice, vodenički točkovi tu nisu stali, za razliku od velikog broja vodenica sačuvanih na teritoriji Srbije. I dan danas se okreću četiri vodenička točka. Tri to čine u smeru kazaljke na satu, a jedan u suprotnom.
Nekada su u okviru vodenice postojale prostorije sa jaslima, za smeštaj stoke koja vuče zapregu i prostorija za smeštaj onih koji čekaju da samelju žito. Razlog leži u tome što su u ratnom i posleratnom periodu vodenice u ovom selu i neposrednoj okolini mlele žitarice za dobar deo žitelja sadašnjeg Nišavskog, Topličkog i Jablaničkog okruga. Oni su na svoj red čekali i po nedelju dana.
Vodenica “Kamenica” ima čudotvornu moć
Vodenice su kao neizostavni deo srpske tradicije uvek bile povezane sa raznim narodnim verovanjima. Međutim, za razliku od ustaljenih narodnih verovanja da vodenice posećuju različita natprirodna, demonska stvorenja, za ovu vodenicu je vezano jedno nadasve lepo predanje.
Kaže se da jedan od četiri vodenička točka ima čudotvornu “moć” da pomogne deci koja imaju neku govornu manu. Oni progovore nakon rituala sa njihovom odećom koja se propušta kroz buku vodenice.
Ipak, zaplanjske vodenica, ukoliko se nešto ne promeni, verovatno će uskoro morati da zaustave i poslednji kamen. Ukoliko se nešto ne uradi, stare vodenice neće više biti samo simbol ovog kraja već i naše nebrige o tradiciji.
