Violeta Milićević 
Prošle su pune dve godine od nestanka Nišlije Milana Đorđevića, a njegova porodica i dalje svakog jutra ustaje sa istim pitanjem – gde je Milan? Odgovor na to pitanje još niko nema. Nema novih tragova, nema zvaničnih informacija, nema poziva koji bi doneo nadu ili makar razrešio neizvesnost koja traje od 10. juna 2024. godine.
Njegova majka Marica Đorđević kaže da je osećaj isti kao prvog dana – bol, neizvesnost i nemoć.
„Desetog juna navršavaju se dve godine. Mi smo i dalje na početku. Nemamo nikakve odgovore od institucija, nemamo nikakva obaveštenja. Dve godine prolaze, a mi ne znamo ništa“, priča Marica.
Kaže da redovno kontaktira istražitelje i da je i na dan razgovora ponovo pozvala inspektora koji vodi slučaj.
„Rekao mi je isto što slušam dve godine – nema ništa, ni dobro ni loše. Nema ni traga ni glasa. Kaže da su ovakvi slučajevi veoma retki, ali da jednostavno nemaju za šta da se uhvate.“
Porodica zato nastavlja da traga sama i moli građane da pomognu.
„Molim ljude, ako je neko bilo šta video ili čuo, neka se javi. Ne znam više kome da se obratim. Dovoljna mi je i najmanja informacija.“
Maricu najviše muče brojna pitanja koja ni posle dve godine nemaju odgovor.
„Stalno razmišljam o svemu. Šta se dogodilo? Zašto je otišao na Bojanine vode? Šta će čovek u podne na planinu? To mi nikada nije bilo jasno.“
Posebno ističe da joj je neobično što se kompanija u kojoj je Milan radio nikada nije javno oglasila.
„To mi je veoma čudno. Radio je skoro sedam godina u toj firmi, bio je odličan radnik i niko od kolega nije došao na planinu da ga traži. Kao da nikada nije radio tamo.“
Prema njenim rečima, poslednji dan bio je potpuno uobičajen. Otišao je od kuće, poljubio majku i rekao da ide da radi.
„Moja sestra je pozvala. Rekao joj je: ‘Tetka, ove nedelje imamo neke obaveze, vidimo se.’ Mene je poljubio i rekao: ‘Idem u Klinički da odradim posao, pa posle imam još neke doktore kod kojih moram da svratim.’ Ništa nije ukazivalo da će se bilo šta dogoditi.“
Sve što porodica zna jeste da je tog jutra bio u UKC Niš, a zatim je u 11.20 sati snimljen kamerama u Gornjoj Studeni, u blizini Bojaninih voda.
„U roku od nepuna dva sata sve se promenilo.“
Marica navodi da je Milan na parkingu imao telefonski razgovor, što je porodici od početka bilo sumnjivo.
„Prijavila sam i to policiji. Rekla sam im da je razgovor bio neuobičajen. Uzeti su telefoni i laptop, ali nema listinga, nema podataka sa baznih stanica. Meni je to prosto neverovatno.“
Porodica je pokušavala da dođe do dodatnih informacija i privatnim putem, ali bez uspeha.
„Rekli su nam da je telefon obeležen i da niko ne može da mu pristupi. Mi samo želimo da znamo šta se dogodilo.“
Majka odbacuje mogućnost da je njen sin izvršio samoubistvo.
„Od prvog dana govorim – nije suicid. To nije moj sin. Ne liči na njega da nestane i nikome se ne javi. Ima porodicu, dvoje dece, brata, majku. Da je mogao, javio bi se.“
Kaže da je porodica u više navrata odlazila na Bojanine vode, iako su svesni da ga tamo verovatno nema.
„Moj sin i muž su pre nekoliko dana proveli pet sati na planini. Ja ih pitam šta traže, a oni kažu – lakše nam je kada odemo. Iako znaju da ga verovatno nema tamo, ne mogu da odustanu.“
Posle dve godine, ističe, najteža je upravo neizvesnost.
„Da znam bilo šta, da je živ, da je dobro ili da nije… Ovako ne znam ništa. Svaki dan živim sa istim pitanjem.“
Marica kaže da je spremna da razgovara sa svakim ko bi mogao da pomogne.
„Ljudi me prepoznaju na ulici, na pijaci, prilaze mi i pitaju da li ima nešto novo. Nažalost, nemam šta da kažem. Ni dobro, ni loše. Kao da je u zemlju propao.“
Na kraju ponavlja samo jednu želju, istu onu koju izgovara već dve godine.
„Ne tražim ništa drugo. Samo neka se javi. Samo da znam da je živ i da je dobro. To bi mi bilo dovoljno.“
Dve godine od nestanka Milana Đorđevića slučaj ostaje bez odgovora, a porodica nastavlja da živi između nade i neizvesnosti, čekajući informaciju koja bi mogla da rasvetli jednu od najvećih misterija u Srbiji.
