„Beše nekad uživanje“: Jedna fotografija pokrenula lavinu sećanja na Niš koji se pamti po ljudima, ne po betonu

Jedna stara fotografija niškog keja, sa Nišava i Tvrđavski most u kadru, otvorila je mnogo više od albuma uspomena. Otvorila je razgovor o gradu kakav je bio – i kakav se pamti. Ne kao razglednica, već kao svakodnevica: šetnja bez cilja, sedenje uz reku bez sata, susreti koji se ne zakazuju.

Na slici su bašte tik uz vodu, metalni stolovi i šarene stolice, cveće u žardinjerama i ljudi koji deluju kao da imaju vremena. U komentarima ispod fotografije, gotovo uglas, pojavilo se ime koje mnogi prepoznaju – Teodora. „Bašta Teodora“, pišu, kao da je dovoljno pomenuti ime da bi se sve ostalo samo vratilo: mirisi, zvuci, glasovi.

Prema sećanjima Nišlija, Teodora nije bila samo kafana. Bila je mesto okupljanja. Dolazilo se „da se sedne pored reke“, da se gleda Nišava, da se razmeni vest ili ćutanje. Neko pamti kako je kajakom pristajao uz stepenice na keju, pa bi, kako kaže, „konobar doneo koku dok se odmoriš“. Drugi se sećaju kupanja u Nišavi, detinjstva koje je mirisalo na leto i slobodu, večeri koje su se završavale sporije nego što su počinjale.

„Upravo sam tada živeo u Nišu – grad iz snova“, napisao je jedan od komentatora. Drugi podseća da je „do sedamdesetih ovde bio glavni niški korzo“. Treći dodaje da se pamti toplina ljudi: „Nedostaje mi bliskost i ljubav kakva je bila nekada.“

Iz komentara se ne čita samo nostalgija, već ritam jednog grada. Pamte se kafane kojih više nema, karirani stolnjaci, konobari koji znaju stalne goste, razgovori koji traju duže od pića. Pamti se Niš koji se živeo napolju – na keju, u šetnji, u susretu.

Naravno, nisu svi gledali isto. Bilo je i onih koji su podsetili da kej danas izgleda uređenije, modernije, funkcionalnije. Da nije sve nekada bilo idealno. Ali i u tim komentarima provlači se ista rečenica, izgovorena različitim rečima: „Imalo je dušu.“ Skromnije, kažu, ali srećnije. Manje buke, manje žurbe, više vremena.

Možda je upravo to ono što ova fotografija vraća – osećaj vremena. Ne vreme na satu, već vreme u kome se može zastati. U kome se grad ne prelazi, nego doživljava. U kome reka nije samo tok vode, već mesto susreta.

Jedna slika je tako ponovo spojila generacije: one koji su tu odrasli, one koji su se tu zaljubljivali, one koji su tu ostavili mladost. I pokazala da grad ne čine samo mostovi i kej, već ljudi i njihove priče.

Teodora, Nišava i stari kej danas žive upravo tako – kroz sećanja. A sećanja, kako se vidi iz svakog komentara, imaju snagu da vrate grad onakav kakav je bio: topao, spor i ljudski.