Violeta Milićević 
Na današnji dan, pre tačno 216 godina, 31. maja 1809. godine, na brdu Čegar iznad Niša odigrala se jedna od najsvetlijih, ali i najtragičnijih bitaka u istoriji Prvog srpskog ustanka. Proslava Boja na Čegru svake godine okuplja potomke ustanika, istoričare, poštovaoce slobode i rodoljube, podsećajući nas na slavne dane borbe za oslobođenje od turskog ropstva i konačno uvođenje Srbije u krug evropskih naroda koji su srušili feudalni poredak i borili se za slobodu i dostojanstvo naroda.
Srbija nije bila izolovani ostrvčić na mapi tadašnjeg sveta. Neposredno nakon Francuske revolucije 1789. i sloma feudalne aristokratije, srpski narod je kroz Prvi srpski ustanak (1804–1813) započeo svoju revoluciju. Oslobađajući se od osmanske vlasti, istovremeno je rušen i spahijski, feudalni poredak. U tom svetlu, Boj na Čegru nije samo srpska, već i evropska borba – borba naroda za pravo da živi slobodno i dostojanstveno.
Pripreme za oslobođenje Niša
Godine 1809. Srbi su, podržani ruskim savezništvom, po Karađorđevoj zapovesti odlučili da zauzmu Niš – ključno mesto za širenje ustanka ka Staroj Srbiji. Pod komandom proslavljenih vojvoda – Stevana Sinđelića, Petra Dobrnjca, Ilije Barjaktarovića, Pauna Matejića i Hajduk Veljka – 16.000 srpskih ustanika stiglo je pred Niš krajem aprila. Tvrđava je bila opkoljena, a šanci su građeni od Kamenice do Matejevca.
Sinđelić se sa svojim Resavcima utvrdio na Čegru. Turci su iz Niša pokušavali proboje, ali su redovno doživljavali poraze. Početkom maja, 12 zarobljenih Turaka je poslato Praviteljstvujušćem sovjetu kao simbol uspešne opsade. U narodu je zavladala nada – Niš je na dohvat ruke, sloboda je blizu.
Sinđelićev spomenik kod Niša, Čegar
Razglednica iz 1927.godine, knjižare Aleksandra Šiškovića.
Bitka koja je postala legenda
Turci, svesni strateške važnosti Niša, organizovali su opsežan protivnapad. U pomoć Huršid-paši stizali su vojnici iz Sofije, Jedrena, Soluna. Srpska vojska, međutim, zbog razmirica i nedostatka pomoći iz Beograda, nije imala jedinstveno vođstvo. Hajduk Veljko se povukao u dolinu Timoka, Dobrnjac je bio udaljen, a zahtevi Miloja Petrovića za pomoć ostali su bez odgovora.
U zoru 31. maja 1809. godine, turska vojska od 15.000 do 20.000 vojnika napala je šanac na Čegru. Sinđelić je sa svojim borcima danima držao položaj, uprkos turskoj nadmoćnosti u ljudstvu, artiljeriji i konjici. U odlučujućem trenutku, opkoljen i bez nade da će pomoć stići, Stevan Sinđelić je učinio nešto što je zapanjilo i tadašnji i budući svet – pucao je u barutanu i digao u vazduh sebe, svoje saborce i na stotine Turaka.
Njegove poslednje reči – „Braćo, spasavajte se ko može!“ – ostale su urezane u narodno pamćenje kao simbol junaštva i samopožrtvovanja. Pogledao je ka nebu, zatim ka Nišu, i odabrao smrt umesto predaje.
Foto: J.M.
Posledice i sećanje
Bitka je bila vojni poraz, ali moralna pobeda. Sinđelićev herojski čin odjeknuo je Evropom. Srbija je pokazala svetu da je narod spreman na najvišu žrtvu zarad slobode i prava da odlučuje o svojoj sudbini.
U znak osvete, Huršid-paša je naredio da se od lobanja poginulih Srba sagradi Ćele-kula – sablasni, ali večiti podsetnik na srpski otpor. Taj spomenik, koji i danas stoji u Nišu, svedoči o nadčovečanskoj žrtvi za slobodu.
Danas, 216 godina kasnije, na Čegar dolazimo da se poklonimo senima junaka. Da obnovimo pamćenje, da učimo decu o slobodi ne kao privilegiji, već kao obavezi. Ova proslava nije samo protokol, već poziv na odgovornost, poštovanje predaka i čuvanje vrednosti koje su nas oblikovale.
Jer, kako je zapisano u srcu svakog naroda koji je preživeo borbu – oni koji zaboravljaju prošlost, gube pravo na budućnost.
