Glas Juga 
Jedna od stvari o kojoj mašta gotovo svako dete je kućica na drvetu, ali malo njih taj san uspe da ostvari. Planina je mesto na kome možemo upoznati ljude koji ispunili i taj san. Bojan Boki Milošević je jedan od retkih koji čitavog života uspevaju da im posao bude hobi, odnosno uspeo je da sve svoje hobije pretvori u ono čime se zapravo bavi.
Bojan je iz Vladičinog Hana, ali pored ovog mesta, on živi i na Vlasini, odnosno na Staroj planini, u zavisnosti od sezone i aktuelnosti njegovih hobija. Pored toga što je predsednik PSU Svarog i strastveni planinar, Bojan je i speleolog, član Gorske službe spasavanja,
On je jedan od ljudi zaslužnih za sprovođenje planinarskog događaja Highlander, leti renta bicikle na Vlasini, a zimi skije na Staroj planini, organizuje i sprovodi planinarske ture i kampovanja oko Vlasinskog jezera. Znači, gotovo da ne postoji mogućnost da ga zaljubljenik u prirodu na jugu Srbije negde ne sretne.
Ideja o gradnji kuće u prirodi postojala je dugo i nije odmah bila zamišljena kao kuća na drvetu.
Foto: Privatna arhiva/Do vrha
“Dugo sam to planirao, pronašao sam i kupio adekvatan plac na Vlasini, a sam prostor me je inspirisao da osmislim i napravim baš ovakvu kuću kakvu sada imam”, priča Bojan, koji je bukvalno svaki milimetar svoje kuće izgradio sam, uz povremenu pomoć prijatelja. I zaista, na svakom milimetru se i vidi da je u nju, osim priridnih materijala, ugrađena i velika količina ljubavi.
Pored kućice, trenunto na ovom placu niču i bungalovi, koje Bojan takođe svojeručno izrađuje, pa će u narednom periodu i drugi ljudi imati priliku da uživaju na ovom biseru prirode na jugu Srbije, u blizini Vlasinskog jezera.
Bojanova ljubav prema prirodi, kako kaže, traje gotovo od rođenja, a za to su u velikoj meri zaslužni njegovi roditelji:
“Od detinjstva sam krenuo u prirodu, svake godine po mesec, dva smo provodili na Vlasini, gde smo kampovali. Kako je vreme prolazilo, i sam sam postao ‘navučen‘ i o traje i danas, a siguran sam i da će trajati do kraja života”.
Foto: Privatna arhiva/Do vrha
Prvi kurs za speleologiju završio je 2009. godine, od kada se aktivno bavi time. Pre osnivanja svog planinarskog društva 2017. godine, bio je član planinarsko-speleološkog društva Dvig, takođe iz Vladičinog hana.
“Moje planinarsko društvo je malo, ima oko 40 članova i svi su bliži ili dalji prijatelji. Osmišljeno je tako da ne bude komercijalno, nego da se ljudi druže, obilaze što više destinacija na planinama, bez razmišljanja o zaradi”.
Najveći planinarski uspesi za sada su mu Kavkaz, Elbrus, Ararat, Kazbek, Erdžijas, Kačkar dagi… Pored toga, osvojio je gotovo sve vrhove do 3000 metara nadmorske visine na Balkanu.
Foto: Privatna arhiva/Do vrha
Kako kaže, najveći utisak na njega je ostavio Elbrus, zbog jako niskih temperatura koje dostižu i -30, a i sada pamti koliko su mu tada ruke promrzle.
“Drug sa kojim sam se tada peo je bio potpuno obučen, ali nije stavio fantomku, da mu ne promrzne lice. Video sam da nos već počinje da mu se smrzava, a ja sa debelim rukavicama nisam mogao baš ništa da mu pomognem. Skinuo sam rukavice na 10 sekundi da mu navučem fantomku i samo su mi se prsti odjednom ukočili, nisam ih osećao. Stavio sam jedne, pa druge rukavice – ništa. Onda sam se setio da imam one prave domaće vunene čarape koje mi je baba plela i navukao sam ih preko svega onoga. Tek tada su mi prsti malo promrdali, ali je to smrzavanje trajalo dugo, od 3 noću, pa sve do izlaska sunca”, seća se Bojan.
Biti član malog planinarskog društva ima dosta prednosti, jer se svi ljudi poznaju lično i onda je lakše praviti i planove za planinarske poduhvate, u skladu sa željama i mogućnostima članova.
Foto: Privatna arhiva/Do vrha
Kako kaže, i na malim i na velikim planinarskim društvima je veliki zadatak, mobilisanje ljudi da se vrate prirodi. U tom smeru idu i planovi za budući rad PSU Svarog.
“Planiram da promovišem planinarenje mlađima, ali i starijima, da bi se što više ljudi približilo prirodi, da se sklone sa telefona i ostalih uređaja koji nas otuđuju od životne sredine, ali i međusobno. Na planini se vraćamo pravim vrednostima, to je ono što je jako bitno”, smatra Bojan.
Na pitanje šta od planina u našoj zemlji treba obavezno posetiti, Bojan, očekivano, najpre preporučuje vrhove na jugu Srbije.
“Obavezno treba posetiti Vlasinu i sve vrhove oko nje – Čemernik, Strešer, Besna Kobila, Vrtop, to su neki viši vrhovi. Pored toga, blizu Vladičinog hana imamo Oblik, to je ugašeni vulkan i to svakako treba videti, jer i danas ima ostataka lave koja je nekada tu proticala. Ima i dosta izvora vode koji su izdašni čak i leti”.
Kao speleolog, za početnike preporučuje Cerjansku pećinu pored Niša, Resavsku i slične uređene, koje gotovo svako može da prođe. Kako kaže, spelolozi uglavnom rade u divljim, neuređenim pećinama, za koje je neophodno imati obuku, ali je samim tim i uzbuđenje prilikom ovakvih avantura znatno veće. U pećinu, čak i kad je uređena, kao i na planinu, ne sme se ići bez vodiča, upozorava Bojan.
Foto: Privatna arhiva/Do vrha
Kako kaže, uz sve zlo koje je donela, korona je ljude podsetila na lepote prirode:
“Dok su bile zabrane izlazaka, planine su bile prepune. I tada su ljudi videli šta ustvari propuštaju i posle toga je mnogo više ljudi nastavilo sa planinarenjem”.
Na pitanje zašto bi svako trebalo da proba da se bavi planinarenjem i šta nam ono donosi, on daje iskrenu preporuku:
“Na planini dobijaš slobodu, pronađeš svrhu postojanja, setiš se odakle potičeš. Svi mi potičemo iz prirode, ali moramo da joj se vratimo da bismo se toga setili. I tu vidimo koliko je jednostavno živeti, resetujemo se i sakupimo snagu za sve što nam ovaj stresni život donosi, a na šta ne možemo da utičemo”.
Izvor: DO VRHA
