Glas Juga 
Zašto se Adolf Hitler, nacistički diktator koga svet vidi kao zločinca i čoveka koji je tadašnji svet zavio u crno, krije iza Čarli Čaplina to bi najbolje bilo da odgovore autori udžbenika i oni koji su ga odobrili.
Polemika se digla oko udžbeniku iz istorije za 8. razred izdavačke kuće „Bigz“ na stranama 28-29, nalazi se lekcija pod nazivom „Evropa, svet i srpski narod u jugoslovenskoj državi u periodu između dva svetska rata“.
U Bigzovom udžbeniku je ilustrovana scena iz filma „Veliki diktator“, u kom je Čaplin tumačio lik Adolfa Hitlera. Veliko je pitanje zašto je autor postavio sliku Čaplina kao diktatora a ne fotografiju Adolfa Hitlera, koji bi trebao da bude na toj tematskoj uvodnoj stranici… ili zašto nema fotografije iz Jasenovca, Aušvica… na taj način bi svakako deci približili svo zlo koje je taj period i režim doneo.
Iskreno, sve je to diskutabilno (fotografija Adolfa Hitlera ima na par strana u udžbeniku) sve to i nije toliko bitno… ima mnogo bitnijih propusta i nelogičnosti u našim udžbenicima i planu i programu, o kome mnogi koji bi trebali da ukažu na propuste, mudro ćute.
Možda trebamo malo više na druge stvari da se usmerimo i to ako je moguće ispravimo, pa ćemo lako i Čaplinovu sliku zameniti sa Hitlerovom… ovo je samo jedan udžbenik, a ima ih nažalost više.
A na ove propuste trebamo da se fokusiramo.
Pre par godina u programu za šesti razred iz sedmog je prebačeno gradivo od Velikih geografskih otkrića, Humanizam i renesansa, Reformacija i protivreformacija, Apsolutne monarhije, Osmansko carstvo (islamizacija, Danak u krvi), Pećka patrijaršija, Seobe Srba. Sve ono što je bitno i suštinski što deca trebaju da znaju je u zadnjim časovima (krajem maja i u junu), kada deca popravljaju ocene i čekaju raspust uz već formirane ocene.
U šestom razredu je toliko obimno gradivo da se jedva stiže sa obradom i ispitivanjem.
Slično je urađeno i u sedmom razredu gde je gradivo iz osmog razreda prebačeno na kraju školske godine… prebačene su lekcije: Srbija od 1903. do 1912. god, Balkanski ratovi i Veliki rat.
Učiti decu o Velikom ratu zadnjih par časova kada sunčevi zraci skreću misli učenicima a i razmišljanje o raspustu uz već formirane ocene… je vrlo teško ali i tužno.
Kao da nam nije bitna nacionalna istorija, na kojoj moramo da se baziramo.
Tako da sada u osmom razredu deca celo prvo tromesečije uče o evropskim integracijama i dešavanjima… a sve to može da se smesti u dve lekcije.
Gradivo u zadnjih mesec dana mora biti rasterećeno zbog ispitivanja i popravljanja ocena… naravno, to mogu osmisliti nastavnici kroz lični plan rada.
Ovakav plan i program svakako nije dobar… za učenike.
Kao da je nekome cilj da se preko tih ozbiljnih i rodoljubivo značajnih tema samo pretrči.
*Moj predlog je da se redukuje plan i program u petom razredu, da se u prvom polugodištu obradi Uvod u istoriju, Stari istok i Grčka a u drugom polugodištu Helenizam, Rim, Hrišćanstvo, i da se prebaci gradivo iz šestog razreda; Velika soba naroda, Franačka država… do Vizantije (Istočno rimsko carstvo). I kada bi u petom razredu ubacili još pola časa istorije, to bi već dosta izmenilo tok i proces nastave. Ne vidim razlog da se taj čas ne uvede (u petom razredu je jedan čas nedeljno).
Definitivno, pitajte nastavnike istorije, ogromna većina će isto reći… zato vratite kao što je bilo, i dajte veći prostor nacionalnoj istoriji.
Verujte, niko od đaka iz nemačke, francuske, italije, holandije… ne zna ništa o Nemanji, Karađorđu, Milošu… ali znaju svoju nacionalnu istoriju. Zato sve evropske revolucije mogu u jednu lekciju… kao i Francuska revolucija i Napokeonovi ratovi… koji imaju veliki prostor u našim udžbenicima istorije… naravno, i o tome deca treba da znaju, suštinu (ipak, to je osnovna škola).
*Jasno je da je istorija učiteljica života… ali, kod nas sporedna grana.
*Temelj školstva kod nas Srba bi trebalo da budu predmeti; srpski jezik, istorija, geografija i veronauka… a ostalo nadogradnja tog temelja znanja, vaspitanja i veština.
Zato, na završnom ispitu po meni bi trebalo da budu tri testa iz istorije, srpskog jezika i matematike… tako bi i jačali kod dece nacionalni duh, što je svakako potrebno.
Ovako 10 posto učenika u Srbiji bira istoriju kao izbirni test, to i nije čudno kad imaju mnogo lakši izbor pa većunski biraju geografiju i biologiju.
*Sve ovo napisano je dobronamerno, ako hoće neko da čuje… i razmisli, da li je to dobro što na kraju godine obrađujemo Seobe Srba u šestom razredu i Albansku golgotu u osmom razredu…. i što 10 posto učenika odabere istoriju za završni. A istorija mora da bude temlje društva… dok ne bude tako, neće biti dobro.
I DECA SE ČUDE!
Pre par godina, pita me učenik… ,,a šta je sa našim žrtvama, zašto mi nemamo naziv za naše žrtve u Drugom svetskim ratu”.
Teško pitanje… i moje je isto za one koji to ne dozvoljavaju.
Šta reći… kada pitaju da li mi Srbi imamo Mauzolej za naše stradalnike od strane ustaša, a mi do skoro ni ulicu Jasenovačkih žrtava nismo imali (srećom od skoro imamo) u Srbiji niti bilo kakvo obeležje… a kamoli naziv škole.
Kulturu sećanja mi moramo da podignemo na viši nivo, na niskim granama smo po tom pitanju.
Zato, udžbenici iz istorije… moraju da se upotpune sa mestima srpskog stradanja i patnje… moramo se osvrnuti na najveća srpska stratišta kao što su Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci i slična mesta. Naravno, neophodno je ukazati i na značenje termina Holokaust, Porajmos, Srbocid, Pokolj, genocid i sl.
Ali dati najveći prostor (poglavlje) srpskom stradalaštvu (da nam se iste greške ponovo ne ponove)… kao što su i Jevreji i Jermeni dali prostor u svojim udžbenicima istorije o svom stradanju.
Ugledajmo se na njih, i bavimo se sopstvenim stradalaštvom i srpskim pojedincima koji su stradali u genocidu. To treba naši srednjoškolci da istražuju i da se bave srpskim pojedincima (žrtvama genocida) kao što rade Jevreji. Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude pažnja i fokus.
Našom ćutnjom Hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina i počinjenog genocida (od strane ustaša-hrvata nad Srbima) da budu u istoj ravni sa nama (žrtvama), tu je i najveća naša srpska tragedija, što smo to dozvolili… zbog ,,bratstva i jedinstva” koje nas je razorilo. U to vreme su nam udžbenici istorije bili prepuni partizanskim ofanzivama, a tako se i jačao kult Josip Broza Tita i komunističke partije.
Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči u udžbenicima, zašto štitimo sopstvenog dželat?
Neverovatno je da i dalje po našim institucijama, pojedini istoričari (koji su u velikoj manjini sa takvim stavovima) ,,mudro” smanjuju broj srpskih žrtava u Jasenovcu, kao da im je to jedini cilj i muka koju moraju da sprovedu… i vode se Tuđmanovim brojevima i narativom (da je stradalo od 86000 popisanih žrtava do najviše 110000 u Jasenovcu… a davno utvrđeno i prihvaćeno 700000 stradalih u Jasenovcu, odnosno preko 800000 Srba u NDH od strane hrvata/ustaša).
Neverovatno je da se aktivi i udruženja istoričara ne oglašavaju, kad struka ćuti, to nije dobro.
ŠTA TREBA DA BUDE PRIORITET?
Udžbenici srpskog jezika, istorije i geografije, trebali bi da budu jedinstveni (da ih štampa država i tako da se izbegne izdavačko šarenilo)… to je temelj a sve ostalo je nadogradnja.
Ali moramo i mi da se menjamo i učimo od Jevreja, Jermena kako se oni odnose prema svojoj kulturi sećanja i istoriji. Zamislite da njima vlasnici izdavačkih kuća (za udžbenike) budu stranci ili oni koji su ih ubijali kroz istoriju?
To smo mi olako progutali i prihvatili, a zarada od udžbenika je ogromna kao i uticaj.
I da se oslobodimo straha i ,,lažnih autoriteta” koji nemaju dela u struci… a ima ih među direktirima i institucionalnom gospodom.
Da se setimo… sve ovo negativno u obrazovanju krenulo je reformom ministra prosvete Gaše Kneževića kroz dečja prava i vidljivog umanjivanja autoriteta nastavnika, i slepo se nastavilo… sa Bolonjom, privatnim fakultetima i masom seminara (u većini slučajeva, klasično pranje novca od projekata)… a primat nad udžbenicima preuzeše stranci, srećom danas imamo i srpske izdavače udžbenika.
Jedino šta je bilo do tada dobro, bilo je Srpsko obrazovanje… pa naši uspešni đaci su preplavili zapadne univerzitete a srpski stručnjaci (iz raznih oblasti) prestižne kompanije sa zapada.
Trebalo bi vratiti stanje u obrazovanju kako je i bilo pre reformi, koje su vidljivo veliki promašaj…
Mi danas imamo najmanje časova maternjeg jezika u Evropi.
Danas imamo i plejadu udžbenika (zašto?)… izgleda kao da je u toj reformi bitan samo profit.
I još jednom… UDŽBENICI IZ ISTORIJE, SRPSKOG JEZIKA I GEOGRAFIJE moraju da budu jedinstveni i da ih štampa država. A da ih pišu ugledni akademci, rodoljubi bez pritisaka srbomrzaca i onih apanažera i interesnih grupa… a takvih je danas mnogo, pogotovu na univerzitetima.
Svakako, danas je dosta bolje od vremena posle 2000. god kada su šapu stavili stranci na svim poljima… danas su škole mnogo bolje opremljene i izgledaju mnogo bolje, što je svakako za pohvalu.
*Ovo je samo dobronamerno viđenje ovog dela posle 25.god rada u prosveti.
DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NJE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas, a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek.
*Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!
ŽIVELA SRBIJA I SRPSKO OBRAZOVANJE!
IMA NADE!
Priredio: Đorđe Bojanić, prof. istorije i urednik sajta Srpska istorija
