Čegarski boj – simbol junaštva i stradanja

Proslava Boja na Čegru, 215 godina kasnije, prilika je za podsećanje na slavne dane naše velike i pravedne borbe u Prvom srpskom ustanku (1804-1813). Srpski narod ovom proslavom podseća da je išao u korak sa Evropom, neposredno posle Francuske buržoaske revolucije (1789) koja je rušila feudalni sistem. Oslobađajući narod od turskog ropstva, istovremeno smo rušili feudalni spahijski poredak.

Uspešnim ratovanjem u Prvom srpskom ustanku, prodrli smo u evropski vrh kao slobodoljubivi narod spreman na sve žrtve i sposoban da gradi svoju državu, što nam je donosilo ugled i opšte simpatije u tadašnjem svetu punom očaja zbog istih neprilika. U velikoj, nadčovečanskoj borbi protiv neuporedivo jačeg protivnika – Turske, koja je bila rešena da svim sredstvima očuva pozicije na Balkanu, ginulo se bez uzmicanja i kukavičluka. U ustaničkoj vojsci, vojvode su svojim junaštvom bile primer saborcima, pa zato nikada nisu bili iznevereni. Najbolji primer i potvrda ovome je Boj na Čegru 31. maja 1809. godine.

Godine 1807. ušlo se u velike ofanzivne operacije s namerom da se što više naroda oslobodi u susednim krajevima, posebno u novopazarskom, niškom, leskovačkom i vidinskom pašaluku. Austrijski obaveštajni podaci govore, navodno, o Karađorđevim uslovima za mir sa Turcima, ako se Srbiji bar priključe niško i kosovsko područje, tj. deo Stare Srbije. Najzad, početkom 1809. godine i sami Srbi otvoreno traže od Rusa da u pregovorima sa Turcima izdejstvuju priznanje obnovljene srpske države, koja bi obuhvatala teritoriju Stare Srbije, uključujući Niš. Kada je u proleće 1809. godine Rusija pozvala Srbiju da se pripremi za nova ratna dejstva, Srbi su taj poziv prihvatili s oduševljenjem. Jedan od pravaca srpskog ofanzivnog plana bio je usmeren prema Nišu, sa izričitom Karađorđevom naredbom da se grad opkoli, podignu tamošnji Srbi na ustanak i ponovo pokušaju zauzeti strateške klance u grdeličkoj klisuri i Crvenoj reci. Opkoljeni i pritešnjeni Niš, njegova tvrđava, pre ili kasnije bi se morali predati, čime bi jedno veliko područje bilo oslobođeno turske vlasti, a srpski ustanak bi bio prenet dublje u unutrašnjost Rumelije, u još neoslobodjene krajeve Stare Srbije.

Već nekoliko dana po objavi rata i zatvaranju turskog garnizona u nišku tvrđavu, razbuktao se narodni ustanak, pa je oko tridesetak hiljada stanovnika niškog, leskovačkog i topličkog kraja došlo pod zaštitu Karađorđeve vojske. Srpsku vojsku koja je operisala oko Niša vodili su, osim Miloja Petrovića, još i proslavljeni komandanti: Petar Dobrnjac, Ilija Barjaktarović – paraćinski vojvoda, Paun Matejić – mlavski vojvoda, Stevan Sinđelić – resavski vojvoda, i Hajduk Veljko sa svojim čuvenim “bećarima” i konjanicima. Ova vojska je stigla pred Niš 27. aprila 1809. godine sa oko 16.000 boraca, dolazeći iz Deligrada i Aleksinca sa pravca Krupca i Aleksinca. Na domaku niške tvrđave odmah se pristupilo izgradnji šančeva i raspravi vojvoda o daljem radu na osvajanju Niša. Glavna srpska vojska bila je raspoređena od Kamenice do Matejevca. U Kamenici je bio, u glavnom šancu, Stevan Sinđelić, u Matejevcu pod Belim brdom – Petar Dobrnjac sa Hajduk Veljkom i njegovim “bećarima”, na Ravništu – Ilija Barjaktarović, a na Repištu – Paun Matejić. Za mesec dana bavljenja srpske vojske pod Nišem, od 27. aprila do 31. maja 1809. godine, kad se odigrala bitka, bilo je nekoliko većih bojeva između Srba i Turaka, kako pod samom tvrđavom, tako i u neposrednoj blizini Niša, koji je sav bio u ustanku. U početku opsade Niša, Srbi su uspešno odbijali ispade Turaka iz tvrđave i nanosili im znatne gubitke. Tako su, samo jednom prilikom, početkom maja, poslali Praviteljstvujušćem sovjetu dvanaest zarobljenih Turaka. Oko 20. maja srpska konjica suzbila je jedan turski napad iz tvrđave, nanevši im velike gubitke.

Nekako u to vreme, pre bitke na Kamenici, veći boj Srba sa Turcima odigrao se i kod Knez-sela, a zatim i na Sićevu. Kod Knez-sela, Turci su bili potučeni uz veliki broj poginulih. Ali, na Sićevu, uz obostrane velike gubitke, Srbi su se morali povući dalje na Gramadu. Odatle je, da bi sprečio jedan napad na Gurgusovac (Knjaževac), Hajduk Veljko krenuo u dolinu Timoka, čime je, nehotice, oslabio srpsku odbranu baš pred bitku na Kamenici. Na drugom mestu se spominje da je glavnokomandujući turske vojske Huršid-paša namerno poslao 10.000 vojnika na Gurgusovac da bi oslabio srpsku vojsku. Neaktivnost srpske vojske pod Nišom, oko Kamenice i Matejevca, znatno je doprinela da Turci preuzmu inicijativu prihvatajući pojačanja koja su im stizala iz pravca Sofije, povremeno iz Vranja, Prištine i Ćustendila. Čitava ova situacija išla je Turcima naruku. Izgubivši stratešku inicijativu da manjim, ali čestim napadima iscrpljuju tursku vojsku, Srbi su se stalno ukopavali na severnoj strani od Niša, izgradivši čitav sistem snažnih fortifikacija. Tu je bio izgrađen veliki broj šančeva, magacina za barut i dr. Pri ovakvom stanju vojna premoć srpske vojske gubila je na vremenu, dok su Turcima stizale u pomoć veće vojne jedinice iz Jedrena i Solunskog pašaluka.

Videvši da gubi preimućstvo, Miloje Petrović je u više navrata tražio od Sovjeta u Beogradu pomoć, naročito u municiji, a zatim i u ljudstvu. Ta potreba je postala neophodna kada su se iz srpskog logora udaljili Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac. Pomoć nije dolazila, a nesuglasice među srpskim starešinama sve više su dobijale na oštrini, najviše zbog prepirke ko će biti komandant u Nišu kada on jednom bude oslobođen. Odlučujuća bitka u srpsko-turskom ratu desila se na Kamenici, gde su u napadu na Srbe učestvovali Malić-paša prištinski, Ćor-Ahmed paša vranjanski, Karafejzija i Šašit paša leskovački sa napadnom snagom između 15.000 i 20.000 boraca. U rezervi je bio Ismail-beg sa još nekim pašama, a glavni komandant je bio Huršid-paša (tada vojni zapovednik Niša). Po austrijskim izveštajima, Turci su najpre 30. maja velikim snagama udarili na šanac Petra Dobrnjca, koji više niko nije čuvao, zauzeli ga i na neki način izvršili opkoljavanje drugih srpskih šančeva.

Sutradan, 31. maja, udarili su na čeonu srpsku poziciju na Kamenici, odnosno na istureni šanac na Čegru kojim je komandovao Stevan Sindjelić. Okršaj na Čegru trajao je ceo dan, i vodjen je sa najvećom napadnom žestinom turske vojske. Turci su neprekidno napadali u talasima, koristeći prednost u artiljeriji i naročito u konjici, vršivši veoma jak pritisak na bočne pozicije Sindjelieve odbrane. Na kraju dana, ne dobivši pomoć od ostale srpske vojske koja je bila u susednim šančevima (postoji priča da su borci iz susednih šančeva hteli da skoče i pohrle Sindjeliću u pomoć, ali Miloje Petrović nije dao), sem nekoliko neuspelih ispada odeljenja Paulja Matejića. Turci su preplavili srpske pozicije na Čegru, doprevši do glavnog komandnog mesta i barutane. Tek je tada Sindjelić pucao u barutanu (pre nego što je pucao pogledao je prvo u nebo, pa ka Nišu i izgovorio :”Braćo, spasavajte se ko može..”)  i sa preostalim malobrojnim živim Srbima i mnoštvom Turaka.

Bio je to, uopšte, kraj Srpske odbrane na Kamenici. Srpski gubici cenili su se na 3000 (Turski tri puta više), 400 zarobljenih (iz drugih šančeva), 10 – 15 topova i oko 300 kola neupaljene municije. Posle bitke znamo šta se desilo, Huršid paša je naredio da se pokupe glave srpskih ratnika i za svaku donetu je davao 25 groša. Donete glave su odrane, napunjene slamom i pamukom i poslate Sultanu u Istanbul. Inače, kožari koji su to radili su bili Srbi. Videvši šta mu je Huršid paša poslao, Sultan zrožen prizorom je naredio da se glave pošalju tamo odakle su i došle. Tako je i nastala Ćele kula, idejom Huršid paše da tako treba postupati sa pobunjenom rajom i da svagda zaplaši Srbe. Kula je sazidana od juna do septembra 1809. godine i u nju je uzidano 952 ljudske lobanje

---