Violeta Milićević 
U srcu Suve planine, gde se beli kamen vekovima obrađuje rukama vrednih majstora, živi i traje zanat star koliko i sama sela. Dejan Nešić, jedan od retkih preostalih krečara, već tri decenije posvećen je ovom mukotrpnom, ali časnom poslu.
„Ja to radim od malih nogu, ali aktivno nekih trideset godina. Deda je nekad radio, pa otac, a sad ja. Suva planina je pod krečnjakom, a samo od tog kamena može da se pravi kreč.
Proces je dug i mukotrpan – kamen se vadi iz zemlje, dovozi kući, slaže u peći i peče tri dana i tri noći. Nakon toga, hladi se, vadi, gasi i pakuje. Sve se radi ručno, i fizički je zahtevan posao. Ipak, bez poznavanja tehnologije nema pravog kreča“, objašnjava Nešić.
Osim fizičkog rada, važna je i vatra, pravilno slaganje kamena i kvalitet rude.
„Za tonu kreča treba oko dve tone kamena. Sve to ručno prolazi kroz naše ruke – od vađenja do pakovanja“, kaže on.
Iako je nekada gotovo svaka kuća u Krčimiru proizvodila kreč, danas je ostalo svega nekoliko majstora.
„Moj sin već zna skoro celu tehnologiju, ali selo se prazni, a mladi ne vide perspektivu. Ne zanima ih fizički posao“, dodaje Nešić.
Podrške od države i opštine, kako kaže, nema, a i radnike je teško naći.
„Ovo je pošten i častan posao, ali u Srbiji teško da može da se živi od njega. Negde na Zapadu, sa ovim zanatom bih možda bio milioner, ali ovde – samo za osnovno.“
Zaplanje je od davnina poznato po krečarima, a zanat se prenosio s kolena na koleno. Iako se broj majstora smanjuje, ova veština i dalje opstaje, zahvaljujući ljudima poput Dejana Nešića, koji istrajavaju u očuvanju tradicije.
Istorijat krečarstva u Zaplanju: Tradicija koja traje vekovima
Krečarstvo je za Zaplanje tradicionalan zanat koji datira još iz vremena pod Osmanlijama, iako je u tom periodu potreba za krečom u Otomanskom carstvu bila ograničena. Prvi pisani podaci o zanatima u Zaplanju, koji sežu iz perioda vladavine Osmanlija, ukazuju na to da su se u ovom kraju negovali gotovo svi zanati koji su bili neophodni domaćinstvima. Ono što se nije moglo obaviti u okviru kućne radinosti, radili su zanatlije u svojim radionicama.
Zbog represije Osmanlijskog feudalnog sistema, meštanima Zaplanja više je odgovarala aktivnost u okviru domaće proizvodnje nego u okviru organizovanih zanatskih radnji. Ipak, i u Zaplanju, kao i u drugim delovima porobljene Srbije, krečarstvo se razvilo iz domaće radinosti, a tokom faze razvoja kapitalizma, pretvorilo se u zanatsku industriju.
Nakon oslobođenja od Osmanlija, kada je zaplanjsko stanovništvo poraslo, a plodna zemlja ostala na istom nivou, stanovnici su bili prinuđeni da traže nove izvore prihoda. Razvoj zanata, poput krečarstva, postao je jedan od izlaza, ali mnogi su se i dalje upuštali u pečalbu na Balkanu.
Suva planina
Krajem 19. veka, gotovo sva sela pod Suvom planinom počela su da se bave proizvodnjom kreča. Među najvećim proizvođačima izdvojila su se sela: Draškova Kutina, Čagrovac, Duga Poljana, Krastavče, Veliki i Mali Krčimir.
Zabeleženi podaci iz arhiva sugerišu da je krečarstvo bilo jedan od najcenjenijih i najintenzivnijih zanata, naročito u periodima ekonomskog razvoja Niškog kraja, kada je građevinska delatnost bila u usponu. Dokazi iz arhiva potvrđuju da su majstori krečari bili poznati po svojoj radnoj etici, stručnosti i profesionalizmu, uvek korektni u obavljanju ovog zahtevnog zanata.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
