Glas Juga 
Verovatno ljudi koji su pre nekoliko godina izvršili izmene u nastavnom programu nikada nisu držali nastavu i radili sa decom. Možda je to urađeno s određenim ciljem koji odgovara nekome, ali kome?
Pre nekoliko godina u programu za šesti razred prebačeno je gradivo iz sedmog razreda: Velika geografijska otkrića, humanizam i renesansa, reformacija i protivreformacija, apsolutne monarhije, Osmansko carstvo (islamizacija, danak u krvi), Pećka patrijaršija, Seobe Srba. Sve što je bitno i suštinski što deca treba da znaju sada je u poslednjim časovima (krajem maja i u junu), kada deca popravljaju ocene i čekaju raspust uz već formirane ocene.
U šestom razredu gradivo je toliko obimno da se jedva stiže sa obradom i ispitivanjem. Slično je urađeno i u sedmom razredu, gde je gradivo iz osmog razreda prebačeno na kraj školske godine. Prebačene su lekcije: Srbija od 1903. do 1912. godine, Balkanski ratovi i Veliki rat.
Učiti decu o Velikom ratu poslednjih par časova, kada sunčevi zraci skreću misli učenicima i oni razmišljaju o raspustu uz već formirane ocene, je vrlo teško, ali i tužno. Kao da nam nije bitna nacionalna istorija na kojoj moramo da se baziramo.
Sada u osmom razredu deca celo prvo tromesečije uče o evropskim integracijama i dešavanjima, što sve može da se smesti u dve lekcije. Gradivo u poslednjem mesecu mora biti rasterećeno zbog ispitivanja i popravljanja ocena, što nastavnici mogu da prilagode kroz lični plan rada.
Ovakav plan i program svakako nije dobar za učenike. Kao da je nekome cilj da se ozbiljne i rodoljubive teme samo pretrče.
Moj predlog je da se redukuje plan i program u petom razredu, da se u prvom polugodištu obradi Uvod u istoriju, Stari Istok i Grčka, a u drugom polugodištu Helenizam, Rim, Hrišćanstvo. Takođe, gradivo iz šestog razreda, poput Velikih seoba naroda, Franačke države i Vizantije (Istočno rimsko carstvo), treba da se prebaci. Dodavanje još jednog časa istorije u petom razredu značajno bi promenilo tok nastave. Ne vidim razlog zašto se taj čas ne bi uveo, s obzirom na to da u petom razredu postoji jedan čas nedeljno.
Definitivno, pitajte nastavnike istorije – ogromna većina će potvrditi ovo mišljenje. Zato, vratite plan kao što je bio i pružite veći prostor nacionalnoj istoriji.
Verujte, niko od đaka iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije ne zna ništa o Nemanji, Karađorđu, Milošu, ali znaju svoju nacionalnu istoriju. Zato sve evropske revolucije mogu da se smeste u jednu lekciju, kao i Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi, koji zauzimaju veliki prostor u našim udžbenicima. Deca treba da znaju suštinu, s obzirom na to da je ovo osnovna škola.
Jasno je da je istorija učiteljica života, ali kod nas je sporedna grana. Temelj školstva kod nas Srba trebalo bi da budu predmeti: srpski jezik, istorija, geografija i veronauka, dok ostalo predstavlja nadogradnju tog temelja znanja, vaspitanja i veština.
Na završnom ispitu bi trebalo da budu tri testa iz istorije, srpskog jezika i matematike. Tako bi se jačao nacionalni duh kod dece, što je svakako potrebno. Trenutno, samo 10% učenika u Srbiji bira istoriju kao izborni test, što nije čudno s obzirom na to da imaju mnogo lakši izbor i većinski biraju geografiju i biologiju.
Sve ovo napisano je dobronamerno, ako neko želi da čuje i razmisli o tome da li je dobro što na kraju godine obrađujemo Seobe Srba u šestom razredu i Albansku golgotu u osmom razredu, te što samo 10% učenika bira istoriju za završni ispit. Istorija mora biti temelj društva. Dok ne bude tako, neće biti dobro.
Deca se čude. Pre nekoliko godina, pitao me je učenik: „Šta je sa našim žrtvama? Zašto mi nemamo naziv za naše žrtve u Drugom svetskom ratu?” Teško pitanje, i moje je isto za one koji to ne dozvoljavaju.
Šta reći kada pitaju da li mi Srbi imamo mauzolej za naše stradalnike od strane ustaša, a do skoro nismo imali ni ulicu Jasenovačkih žrtava u Srbiji, niti bilo kakvo obeležje, a kamoli naziv škole?
Kulturu sećanja moramo da podignemo na viši nivo. Po tom pitanju smo na niskim granama. Udžbenici iz istorije moraju da se upotpune sa mestima srpskog stradanja i patnje. Moramo se osvrnuti na najveća srpska stratišta kao što su Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci i slična mesta. Neophodno je ukazati i na značenje termina holokaust, porajmos, srboid, pokolj, genocid i slično.
Ali, treba dati najveći prostor (poglavlje) srpskom stradalaštvu kako bismo sprečili ponavljanje istih grešaka. Kao što su Jevreji i Jermeni dali prostor u svojim udžbenicima istorije o svom stradanju, treba da se ugledamo na njih i bavimo se sopstvenim stradalaštvom i srpskim pojedincima koji su stradali u genocidu. Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude pažnja i fokus.
Našom ćutnjom Hrvati i njihova strategija uspeli su da iz zločina i genocida (od strane ustaša nad Srbima) postanu ravni sa nama (žrtvama). To je naša najveća tragedija – što smo to dozvolili zbog „bratstva i jedinstva” koje nas je razorilo. Tada su nam udžbenici istorije bili prepuni partizanskih ofanziva, a jačao se kult Josipa Broza Tita i komunističke partije.
Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro da nema reči u udžbenicima. Zašto štitimo sopstvenog dželata?
Neverovatno je da i dalje pojedini istoričari, u maloj manjini s takvim stavovima, „mudro” smanjuju broj srpskih žrtava u Jasenovcu. Vode se Tuđmanovim brojevima i narativom (da je stradalo od 86.000 do najviše 110.000 žrtava u Jasenovcu, dok je davno utvrđeno i prihvaćeno da je stradalo 700.000 u Jasenovcu, odnosno preko 800.000 Srba u NDH). Neverovatno je što se aktivi i udruženja istoričara ne oglašavaju kada struka ćuti, to nije dobro.
Dok srpska istorija ne bude prioritet i dvogled, dok ne počnemo da učimo iz nje, sagledavamo budućnost i razumemo opasnosti, biće teško po nas. Ako je razumemo, videćemo budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, i sagledaćemo opasnosti. Moramo učiti iz svojih grešaka, a imamo ih na pretek.
Shodno naučnim principima, trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, koristiti sve izvore, tragati za njima i raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!
Živela Srbija!
Đorđe Bojanić, profesor istorije i urednik sajta Srpska istorija
