Violeta Milićević Niški Filmski Susreti, jedan od najvažnijih festivala jugoslovenskog i srpskog filma, obeležili su kroz decenije vrhunac domaće kinematografije i dolazak najvećih glumačkih imena. Kako su govorili u filmu 50 godina Filmskih susreta produkcije Sinopsis, festival je bio i ostao mesto gde publika i glumci stvaraju jedinstvenu vezu.
„Pula je imala oko 20 filmova. Nagradu je dobio za režiju, scenario, scenografiju, snimatelja i tako dalje. I njih dvadeset konkuriše za jednu nagradu, a preko stotinu glumaca iz filmova konkuriše za dve nagrade“, opisuje se početak festivala i težina izbora najboljih.
Prve godine festivala, negde 1970–1971, postavljeni su simboli nagrada i imena nagrada, a dolazak glumaca bio je pravi spektakl:
„Početak kad izlaze glumci, to je bila gomila puna scena i to pod punim svetlom. Pamtim kao period uzbuđenja, period kada smo mi mladi glumci bili uz kute stvarno velike zvezde i veličine, poput Bate Živojinovića, Bekima Fehmiua, Milene Dravić, Gidre, Bojanića, Župančića..“
Festival je tradicionalno trajao osam dana, a danas je prilagođen na šest do sedam dana sa svečanom dodelom nagrada.
„Sve je to odraz vremena i situacije u kojoj živimo. Ali produkcija naše države je svedena na ono što vidimo i još nekoliko filmova“, objašnjavaju u filmu.
Osamdesete godine označile su procvat festivala, sa prikazivanjem između 40 i 70 filmova godišnje, što je zahtevalo ozbiljnu selekciju. Producenti su, u želji da njihovi filmovi budu prikazani, ponekad ulazili u oštre rasprave sa organizatorima jer je festival bio ključan za dobijanje sredstava od ministarstva.
„Vrhuncu festivala bio je 1985, izuzetno jaka godina jugoslovenskog filma, sa remek-delima poput Otac na službenom putu, Život je lep, Ljubavna pisma s predumišljajem, Ovnovi i Mamuti… Kusturica je te godine dobio Zlatnu palmu u Kanu, a dvadeset godina Filmskih susreta bilo je pravo slavlje“, navodi se u filmu.
Festival je tada imao i inovativne tehničke projekte: „Formiran je jedan improvizovani studio i šetajući mikrofon kroz publiku, napravljena je interna televizija koja je bila fenomenalna.“
Većina budžeta festivala dolazila je od sponzora i donatora, dok je grad finansirao oko 30%. Publika je birala i svoje favorite, a Božidarka Frajt je, po izboru gledalaca, nagrađena automobilom.
Raspad Jugoslavije i pad jugoslovenske produkcije doveo je festival u tešku fazu opstanka. Novi politički i kulturni kontekst smanjio je broj učesnika iz inostranstva, a festival se postepeno konsolidovao.
„Najveći uspeh filmskog festivala u Nišu je što je opstao kroz turbulentna vremena“, ističe se u filmu.
Danas festival ima potencijal da se razvija u različitim pravcima. Iako više ne nosi istu čaroliju i glamur kao nekada, to se, kako su govorili u filmu, delimično može pripisati i stanju srpske kinematografije:
„Ako današnji festival ne liči na onu lepotu kako je to bilo nekada, možda je greška i u nama samima, a s druge strane u siromaštvu srpske kinematografije i opštem beznađu koje je zavladalo u društvu.“
Ovaj tekst deo je projekta „60 godina Filmskih susreta u Nišu: Digitalna hronika jubileja“ koji je sufinansiran sredstvima Grada Niša na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2025. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
