Glas Juga 
Mileta je plašila ironija nejasne mašte, ubijala mu ponos i samopoštovanje.
„Doktore, nemoj da nasedaš na Miletove glupe i detinjaste priče, ozbiljan si čovek, karakter. Ako poveruješ njemu, moraš i nama!“, izlazilo je iz ljudskih olupina smeštenih u Kraljevskom paviljonu princa Đorđa u Psihijatrijskoj klinici u Toponici. Verovali su da čuvaju zrnce ljudskosti ukoliko samo i razmišljaju o novoj filozofiji života koju je njihov najpametniji član, Pikaso, pretvorio u novu religiju.
„Pogledaj Mileta, pravi uštrojeni vepar“, glas je odavao snagu neke besmislene borbe uništenih umova.
„Liči na pravog švercera, kašlje kao prehlađeno kuče. Svi znaju da pravi krijumčari imaju taj stalni, promukli kašalj koji jedino može da ih otkrije. Uvek nešto prikrivaju, biraju neobična mesta, trpe hladnoću i zimu, vrućinu, vodu i vatru, samo da prevare. Tako misle da su pobedili“, vrteli su se u krug nedoličnog ponašanja, opterećeni duhovima tuđih predaka.
„Mile više podseća na prerano rođeno slepo kuče“, posmatrali su ga kako pažljivo njuši vazduh, slično prebijenom psu.
„On već spava sa smrću, ali mu je njuška kao u krtice, samo kopa na sve strane i traži izlaze“, nespretno izabrane reči prikrivale su bojazan onoga ko ih je izgovorio.
„Doktore, bezvredno je to i smrznuto biće. Kakav krijumčar, taj nije imao muda ni za šta, to je pička jedna u ljudskom obliku, krompir zakržljali. Jedanput, kao već odrastao čovek, dobio je na poklon neko ukradeno tele. Voleo je poklone, posebno sve što je džabe, mufte, lako. Radovao se i likovao zbog teleta, spakovao meso i već u mislima počeo da uživa u njegovom mirisu i ukusu. U ustima mu je uvek kretala pljuvačka kada je samo i pomislio, toliko je bio alav. Kada je saznao da je ukradeno, uplašio se i tri dana uopšte nije izlazio iz podruma, tobož je pomagao dedi alhemičaru. Drhtao je od straha, osluškujući da li će neko doći po njega“, izdvajao se duboki i hrapavi glas.
„Strahovi su njega doveli ovde, jarebica je to. Neizbrisivi i neuništivi prastari strahovi“, nisu odustajali glasovi iz Paviljona.
„Oterajte tog uljeza, sve glumi, laže, prevarant! Glavni cilj mu je da prevari ceo život. Ovde je došao zato što se krije, pobegao je, za sve se pretvara, sklonite taj glas razuma. Nije srećan, ali je zadovoljan!“, povremeno su se pretvarali u viku.
Mile ih je posmatrao čistim, otvorenim pogledom pokvarenjaka.
„Tele su mi poklonili Soda i Voda, moji dalji rođaci iz Babušnice. Debeli Soda i mršavi, skoro pa živi leš, Voda. Tako su započeli uspešnu karijeru. Sada su važni u ovom gradu, posebno Voda. Zvali su ga i Teletabis, Pokojnik i Ameba, ali je pobedilo vodeno stanje njegovog karaktera. Uvek se prilagodi prilici u kojoj se nađe, slično vodi koja se pravilno razlije po svakoj površini na koju se sipa“, Miletov glas ih je umirivao. Svečano je čekao noćnu svežinu, pomalo ga je smirivala.
„A možda je to samo jedan čovek sa dva lica, Soda i Voda, tako mi se uvek činilo, doduše, kada malo više popijem. Soda previše ždere i loče, ali razmišlja. Voda je usukan, kao da je iz bolnice pušten i to samo u kratku šetnju. Plašljiv je i nesiguran, uvek ćuti, pa niko ne zna da li je glup kao što izgleda ili mudar, kao što se čini“, Miletu su prilazili sa svih strana i oko njega pravili obruč. Teško bi se izvukao da ih nije pozvao doktor.
„Mile ponovo priča gluposti, tog njegovog daljeg rođaka su prozvali Voda zato što je toliko glup da to ne može da se izmeri. Karijeru je započeo kao spasilac na bazenu u Babušnici, uspeo je da se zaposli, iako nije znao da pliva“, dopiralo je do njih, ali sve nejasnije.
Prolazile su tople i tihe noći sa jasnim mesecom koji im je gušio svaku živahnost. Danju su laki, beli oblaci kvarili plavo i duboko nebo. Plašila ih je daleka šuma sa lakim šarama senki sličnih paučini u kojima su raspoznavali ravnodušnu snagu prirode.
Nagomilanu uzdržanost razbio im je doktor. Mislili su da iz njegovih postupaka i reči nadolazi zakasnela sreća. Odnekud je doveo grupu mlađih ljudi. Zdravi i jedri, u čistim belim mantilima sa obaveznim medicinskim slušalicama oko vrata, zbijali su se u gomilu i sa strahom posmatrali Mileta.
„Došli su studenti da te vide i da im objasniš kako si zaradio tu bakteriju koja živi samo u dolini Nila?“, širio je ruke, nevešto pokazujući čuđenje. Činilo se da tromo i sporo priziva kišu, moleći zaboravljene paganske bogove.
Mile je izgledao kao da je jedva preživeo nesreću i da će svakog trenutka početi da plače. Bledi sumrak izazivao je u njemu tupu nelagodu.
„Krijumčario sam lažni novac iz Sofije, a ta žena je krijumčarila skupu garderobu iz Istanbula. Uvek smo se voleli kada se srećno vratimo, tako smo proslavljali uspehe“, progovorio je naglo, jasnim i ispovednim glasom.
„Kako ste se voleli?“, doktor je osećao nadolazeću unutrašnju snagu.
„Ona me je najnežnije milovala i govorila da me voli do besvesti i da sam ja najkulturniji od svih koje je poznavala“, Miletov glas se smirivao.
„Ti?“, doktor je pojačavao čuđenje.
„Da“.
„Zašto?“
„Samo ja nisam koristio prezervativ od svih sa kojima je bila od Istanbula do Novog Pazara“, Mile je spustio glavu kao da se predavao. Sakrivao je oči koje su počinjale grozničavo da sijaju. Počeo je da trese rukama, verovao je da tako tera izmaglicu iz sopstvenih misli. Brzo ih je gurnuo u gaće u nadi da će pronaći neku stidnu dlaku koju nije iščupao.
Svako od studenata je imao utisak da ga Mile posmatra kroz prašinu. Očekivali su jezovitu strepnju, ali se čuo samo nenametljivi glas.
„Mile je uzeo pečat od veterinara, poprilično veliki, crne boje, udarao se na svinjske polutke. Ucenjivao je tu ženu, jadnu Bugarku koja je samo stručno vodila autobuse. Mislila je da će zauvek da joj zabrane ulazak u našu zemlju snova, ukoliko Mile udari taj pečat u njen pasoš“, ubacivao se i ozbiljno objašnjavao Pikaso.
Oštrim i podrugljivim očima šarao je po studentima, kao da je gledao u pravcu straha.
„Udarao je on drugi pečat po njoj, navukao se, nije silazio kao dete sa trešnje. Pogledaj ga, kao da je prozebao, odsutan je do uspavanosti“, slab i neoprezni glas dopirao je do slikara.
„Nije doktore, Mile je bludnik, najbliži je životinji. Viđali su kako svoj smešni muški alat stavlja u auspuh od gradskog autobusa na parkingu kod Tvrđave“, znalački je dodavao slikar, kao da se svađao. Posmatrao je nebo, očekivao je crnu i mračnu noć, kako bi se posvetio razmišljanjima o unapređenju nove religije.
„On je zver, pauk, nakaza!“, Pikaso je naglo povikao. Izgledao je potreseno i zbunjeno. Pokušavao je da bude precizan u svakoj zatrovanoj reči.
„Vežbao sam“, smejao se Mile i srednjim prstom nameštao naočare za vid. Uvek je koristio taj prst kao poruku okolini. U tom trenutku je ličio na psa koji je samo čekao da ujede.
*
„Moraš da se ošišaš kratko“, Mile nije mogao da odredi odakle je ovo dopiralo i na koga se odnosilo.
„Živite ličnu priču, ne dozvolite da vas pretvaraju u brige, da budete hodajući problem sebi i drugima“, doktor ga je posmatrao, prisećajući se onoga što je naučio ili mu se samo učinilo, nije bio siguran.
„Jedanput su Miletu seljaci dali neku biljku, tatulu, zovu je i bunikom, ubedili ga da je dobro za potenciju, prirodno. Veruje se da su za odraslog čoveka dovoljne dve semenke, jedna je malo, tri su mnogo. Ovaj idiot nije razmišljao ni tren, progutao je dve. Ubrzo je počeo da halucinira i da mu se priviđaju Turci, posebno je jurio sultana Murata. Dohvatio je sekiru i istrčao napolje, napadao je ljude, duboko verujući da je u Boju na Kosovu“, neumorni Pikaso nije odustajao.
„Ja jesam bio u tom Boju, ali na strani Vuka Brankovića, mi smo jedini pobedili Lazara i Murata. Miloš Obilić je izmišljeni lik, uopšte nije postojao, a glupi i nepismeni narod je od njega napravio junaka“, dodatno je objašnjavao Mile.
„Sokrat se ubio slično, samo je pojeo biljku kukutu“, ubacivao se Pikaso pogleda uprtog u sunce koje je nestajalo na horizontu. Mučila ih je vrelina lažnog dana.
Ostali su stajali ispred Kraljevskog paviljona, postrojeni kao vojska. Požutelih i izbledelih lica, odavali su prividnu živahnost.
Iznenada su poleteli golubovi sa krova, celo jato, naglo i snažno, uplašeni od nečega. Svi postrojeni su polegali po zemlji sa rukama preko glave.
„Napadaju nas, pucaju na nas!“, vikali su nerazboritih i nezrelih izraza lica.
„Ko?“, pitao je u strahu neko od njih.
„Austrougari“, pometeno su konstatovali.
„Zar ne vidite plave mundire?“, osećali su zadah truleži i raspadanja.
„Ne, ne, nisu to Austrougari“, trčao je Mile oko njih sa podignutim rukama.
„To su Beograđani“, dodavao je uz smeh bez radosti.
„Ćuti, mi se hranimo od beogradskih mrvica“, bezrazložno uznemiren, Pikaso se mučio da objasni kako smeh nikome nije dobro doneo.
Gornja Toponica
*
„Tišina, ide Mućak“, neko je pokušavao da ukroti sopstveni glas, ali nije uspevao. Drugi su ga upozoravali na nepažnju i gorko se smejali. Pokušavali su da savladaju unutrašnje protivljenje svemu u Paviljonu.
Pored njih je prolazio visok, ugojen čovek u ranim pedesetim godinama. Hodao je visoko podignute glave, sa praznim ponosom na bledom umrtvljenom licu. Oblizivao se kao da je stalno nešto želeo, tražio. Odmah se videlo da je celog života sanjao samo šuplje snove. Nosio je najskuplje kožne patike i svilene trenerice, ubeđen da je tako važniji. Sve okolo je posmatrao sa samo njemu znane visine. Čudnom silom prirode, lice mu je dobijalo tamnomrku boju, a do izražaja je dolazila loše ofarbana crna kosa. Staračkih, tamnih očiju bez sjaja, ličio je na čoveka koji je namerno ostavljao utisak pomućenog uma.
„Naduvenko!“, dobacivali su ostali, ali se Mućak pravio da ne čuje.
Uske, skoro šiljate glave, nije krio prezriv pogled prema okolini. Hodao je po seljački, pomalo raširenih nogu, slično pevcu u svojoj ispraznoj gordosti. Za njega se znalo da je jedan od najbogatijih ljudi u gradu. Naizgled trom, nosio je težinu prerane starosti. Patio je za velikom i nepoznatom moći, koju ne daje novac, već posebno izgrađeni ugled.
„Nije samo najbogatiji u varoši, već sve do Soluna, Prizrena i Sofije“, šaputalo se. Na sve načine je pokušavao da sakrije sumanut pogled i zmijsku prirodu. Nos, nalik kljunu, stalno je podizao uvis i nešto mirisao. Verovalo se da je uvek pokušavao da namiriše zlo u drugim ljudima, kako bi sebi dokazao da je u njemu najmanje, da postoji samo u tragovima. Bio je ubeđen da bi samo tako dostigao sopstveno izbavljenje.
„Mora neko da mu probuši naduvenu sujetu, da bi što pre stigao do krajnjeg besmisla“, Pikaso je razborito pokušavao da pokrene vedrinu duha.
Mućak je razgovarao sa sobom, stisnutih zuba, tiho i nejasno. Hodao je sa punim ustima, žvakao nešto i stalno mljackao. Svi su bili ubeđeni da se neprirodno pretvarao. Sve što je govorio smatrali su suvišnim.
„Kada sam bio mlađi, moja životna filozofija se svodila na sledeće – ako zaradim pet hiljada evra, to nije ništa, idem na more i tamo ih potrošim. Sa pedeset hiljada odmah kupujem dobar auto, a sa sto uzimam stan u centru grada. Ukoliko zaradim tri stotine hiljada evra, onda sam zadovoljan, ali nisam miran, a razlog je prost – moj prijatelj Grade ima više od mene i to me najviše muči“, misli su mu šetale između pakosti i obesti.
Pratila su ga dvojica smrknutih. Plaćala ih je njegova žena, ali ne da ga čuvaju, već da u svakom trenutku ima potpunu kontrolu.
„Najpoznatiji Mućak u regionu, odakle on ovde?“, neupućeni pojedinci su se sklanjali od njegovog neprijatnog i teškog pogleda. Nisu mogli da dokuče razliku između samotinje i čamotinje, pa su se vraćali na Mućka.
„Bezdušni špekulant i prevarant, dolijao je na kraju. Taman je završio treći hotel oko Soluna, kada su svuda počeli da mu se priviđaju lopovi. Ugradio je kamere gde je mogao, svima je postavljao bubice za snimanje, čak i svojoj deci, ali ništa. Kameno i lopovsko srce donelo mu je samo ludački smeh“, slušali su o njemu i prihvatali sa rezervom, posebno oni koji su ga dobro poznavali. Pikaso je verovao da slušajući takve priče vežba nepogrešivo predosećanje.
„Mućak je patio od umišljenih i uobraženih strahova da će biti pokraden i to ga je dovelo ovde. Patološki lažov i prepredeni ološ postradao je od sopstvenih veština. Još ne shvata da su pare stečene prevarom i krađom proklete. Mozak mu je pomućen, ali ga ne zovu Mućak zbog toga“, nemir je rastao u svakome ko je slušao, budio je zastrašujuće predosećaje. Čak su počinjali da veruju da je i vazduh oko njega postajao opasan. Kod nekih je prevladavala i misao o nasilnoj i sramnoj smrti, ali im je to ličilo na svet snova.
Prigušeni glas koji je dopirao budio je veseli sjaj u očima.
„Ha, ha, ha, kako ste naivni. Žena ga je smestila ovde kako bi malo uživala. Deca mu porasla i prozrela ga, udružila se sa majkom i ovo đubre je odmah napipalo život sa ove strane uma. Sada samo obilazi oko praznine koju je sam stvorio. Celog života je verovao da je najpametniji, najsposobniji i najmoćniji. Kada se najviše osilio, dobio je udarac odakle se najmanje nadao. Šuplja tikva najviše zveči. Takvi kao on, brzi i spretni prevaranti, bezdušni i svirepi lažovi brzo se obogate, postanu moćni, ali samo jedno ne mogu nikako da steknu čak i u ovakvom društvu“, činilo se da izgovara neko lišen ljudskog oblika.
„Šta ne mogu da steknu?“, uzdržano su pitali ostali.
„Ugled“, saopšteno je gorko, poput smrtne presude, sa posebnim mračnim nemirom.
„Takvi kao Mućak na kraju to pokušaju da kupe, ali im teško ide, uzimaju im pare i ismejavaju ih“, pomišljali su da je taj glas dolazio sa drugog sveta.
„Zašto su ga prozvali Mućak?“, neko iz Paviljona je bio uporan.
„Svi oni žive u strahovima, ali ih na kraju razore samo tri, za njih najvažnija – strah od siromaštva, drugi je da ne ostanu gladni, a treći da prestane da im se diže ona stvar. Počinju da se bore protiv toga, u početku tiho i tajno, a posle sve jače i otvorenije. Tako napipaju zatvor, groblje ili kao ovaj, ludnicu. A njihove žene odmah saznaju i pametno ćute, neće da se odreknu novca, kreditnih kartica i džipova. Umeju da istrpe čak i kada ih zovu različite nesrećnice koje su se podavale ovakvima kao što je Mućak, tepajući mu kako je lep i zgodan. One su pokušavale nekako da ga razvedu od žene i dokopaju se njegovih para“, u ovim rečima su tražili vezu između uma i srca, ali nisu uspevali da je pronađu bez fizičkog uzrujavanja.
Odnekud je dopirao slab miris tek ispečenog hleba. Počeli su da okreću glave u tom pravcu, ali su se brzo smirili. Pomišljali su da je to muzika, da neki vrsni umetnik pažljivo svira, a vreme dogoreva po svojoj meri.
Prenuli su se i vratili na Mućka, privlačio ih je posebnom ironijom života.
„Doktore, tu treba poraditi i na dušu obratiti pažnju, možda će se Mućak samo tako izlečiti. Prodajte mu malo savesti, videćete kako će oživeti. Kupiće, poslaće mu žena novac. Za njega to nikada nije problem, mnogo je potrošio na kupovinu ugleda“, obratili su se na kraju doktoru pismenim putem.
Ponekada su čak pažljivo i slušali šta je Mućak govorio.
„Nisam ja od onih koji kada vide šlag na torti obavezno dodaju malo, a kada vide da nema, ne stavljaju“, voleo je da ponavlja misli koje je zapamtio žderući i pijančeći po kafanama. Stalno je tražio od doktora da ga smesti u Paviljon, ali su se ostali bunili.
„Od njega ni prase ne bi kupili, za to se gledaju domaćini“, neprimetno su pokazivali na Mućka. Pikaso je osećao narastanje želja koje nikada neće biti zadovoljene.
„Ne treba se obraćati ljudskosti takvih, nemaju ni mrvice, uvek se treba obraćati njihovom interesu. To su sebične životinje koje u svojoj pohlepi dokazuju da se svet menja i da čovek više nije društveno biće. Strast novca je gadna zamka koju ne primećuju. Njih interesuje samo korist i njihov egoizam ima granicu samo u egoizmu drugog, sličnog njemu. Ne shvataju da će priroda i to rešiti, pohlepa i sebičnost uništavaju okolinu, stvaraju pustinju od života, iluziju da su sigurni zbog toga što su toliko novca nakupili prevarama i krađama. Opomena savesti i ljudskost kod njih ne postoji, već samo lažna svest. Samo prosvećeni Mućkovi poznaju život. Svet se polako deli na one koji previše imaju, prevarante i lopove i one koji preživljavaju. Ovi lopovi nemaju samo taj, za njih večito nedostižni ugled. Grozničavo pokušavaju da ga izgrade, ne žale para, ali ne uspevaju. Budući ratovi biće klasni, otimaće se od takvih bitangi i vraćati narodu. Komunisti su samo u tome bili u pravu“, propovedao je Pikaso sav važan.
Ostalima je izgledao kao tužna krava.
„Doktore, mi ćemo nestati ako ga pustite u Paviljon, postaćemo okamenjeni košmar stvarnosti“, u poluglasu se osećala žalost. Ponekada su pomišljali i da su se jednom rukom držali za nebo, a drugom za pakao.
„Mućak voli da gleda u sunce“, tajno su pokušavali da objasne doktoru.
„Bog Sunca je postojao, hram mu je bio u Nišu, na Medijani. Car Konstantin je bio poklonik Boga Sunca, nikada hrišćanin“, fino im se obraćao Mućak u nadi da će pridobiti lažnim ubeđenjima. Znali su da je sve to saznao dok je tajno raskopavao ostatke Medijane, ubeđen da će doći do skrivenog blaga i svoj prljavo stečeni novac nagomilati do neslućenih visina. Iz njegovih raširenih očiju izbijala je napeta pažnja. Dok je šetao, činilo mu se da prolazi pored duhova, samo je kolutao buljavim očima. Neposredno pre dolaska, imao je neku operaciju oka, zamalo da se okrene na nesreću i potpuno izgubi vid. Duševno malaksao i strašljiv kakav je bio, uvek je sve pravio gorim nego što jeste.
„Doktore, moj problem je što zaboravljam“, jedva je izgovarao.
„Nije veliki problem ukoliko zaboravljaš, ali jeste ako posle ne možeš da se setiš“, dopiralo je do Mućka, a on je bio ubeđen da je to kazao doktor.
Napeto zbunjen, posmatrao je polumračnu ironiju tišine. Veštičijeg izgleda, govorio je uznemiravajuće, sa prekidima i to u neprijatnoj nedoumici.
„Jedanput je naš prijatelj Lacko objašnjavao kako je polomio zub. Sedeli smo u nekakvoj izvikanoj i preskupoj beogradskoj kafani. Lacko je mlako i nesigurno pričao da je jeo kolač i slomio zub. Kada smo ga pitali kojim kolačem, nije mogao da se seti. Opisivao ga je do detalja. Znao je samo da se prosto pravio, od kore i fila, seljaci su ga posebno voleli i uvek imali za slave i zadušnice. Lacko ga je jeo i kao mali, pravila mu baba, ali nikako nije mogao da se seti naziva. Posle dva sata sedenja, pričanja o svakakvim glupostima kao i obično u kafanama, u jednom trenutku Lacko je ozareno skočio i uzviknuo – oblanda! Prosvećenost je izbijala iz njega“.
„Kakva oblanda, čoveče, vidiš da pričamo o novom bazenu u Babušnici, jedinom u ovom delu Evrope gde većina kupača ne zna da pliva? A što je još važnije, ne znaju ni spasioci. A ti si potpuno prolupao“, rušili su mu svežinu misli.
„Oblandom sam polomio zub“, spretno je izgovarao Lacko, sav važan, srećan što se setio, dokazujući da nije poludeo.
Mućak je ponosno govorio, potpuno uveren da će ga brzo prebaciti u Paviljon.
*
Pikaso nije odustajao, samo ga je povremeno obuzimao fanatizam sebičnosti. Spremao se da postane vladar sopstvene sudbine. Odavala ga je primamljiva lakoća blagog pogleda iza koga se krilo mračno nepoverenje prema svima. Glas mu se gubio u prašnjavim naletima vetra u bledom i sumornom jutru.
„Ja kao Uzvišeno biće jedino sam se klanjao pokojnom princu Đorđu Karađorđeviću, bivšem, jedinom i najvažnijem stanaru Paviljona. Pojavio se pre dve noći, posle mojih iskrenih molitvi, spustio se među nas i doneo poklone. Održao je čas veronauke i potvrdio me za Uzvišeno biće. To jedino može da učini čovek plave krvi. Popio je nekoliko rakija sa nama i nestao. Kulturan i umeren čovek. Mile je nečastivi, praznoveran, misli da je samo đavo čista duša i zato će sa mnom u raj. Sačekaće malo u predvorju, gde će da se kaje, golim kolenima čuči na prazne čaure davno ispucanih metaka i tako se odvikava od ljubavi prema velikim sisama. A to je već počelo“, mračno je zurio u široka ramena doktorke Tijane koja su krila neprimetne grudi. Pikasa je njen hrapavi i nadahnuti smeh podsećao na meko i umilno gugutanje.
Ona se smejala sa čudnom iskrenošću u očima.
„Otkrivanje istine je težak posao“, rekla je skoro sasušenim glasom koji je pratio sada već beslovesni smešak. Male okrugle usne je skupljala u jednu tačku. Za Pikasa je to bila čudna i prozračna lepota. Nije razumeo njen umiljati pogled. Ustajao je i govorio sa prigušenim čuđenjem, pokušavajući da imitira starozavetne proroke. Skoro slepljenim očima vrteo je glavom i više pljeskao ustima nego što je pričao.
„Pravi slikar Pikaso je bio veliki majstor, a ja sam mali. U nedostatku velikih talenata, dovoljni su i mali, rekao je moj književni idol Anton Pavlovič Čehov. U životu pratim samo tuđe tragove i svoje zdravlje. Umetnik treba da prevodi stvarnost u sopstveno viđenje iluzije“, jedva se razumelo, dok se uplašeno okretao oko sebe. Sve crte lica bile su mu iskrivljene. Svuda se osećao ustajali dim cigareta.
„Evo, sve sam naslikao“, oči su mu postajale pohlepne dok je izgovarao.
Na papirima su se videle nejasne figure isprepletanih udova kako jedna drugoj sipa u usta nepoznatu tečnost.
U neprijatnom ćutanju, Pikaso se duboko i ravnodušno poklonio. Činilo se kako se vraća na izvorište svojih ideja.
„Svest ovog naroda se promenila, došla je nova doktorka. Napustila je Preduzeće za ispravljanje prasećih repova. Pobedili smo sile zla, pakla i alhemije. Pojačava se slepa pokornost Uzvišenom biću“, pokušavao je da objasni kratkim pokretima ruku. Tijana ga je posmatrala nemirno i ispitivački, sada već modrim očima. Dok se klanjao ispao mu je još jedan veći papir na kome je jasno nacrtao ovce. Na zelenoj, prostranoj livadi, stajale su zbijene oko nečeg nepoznatog, nalik nejasnoj figuri čobanina koji sedi podalje i u rukama drži svoj nabrekli ud. Pored njega je stajao krupni ovčarski pas i lizao svoja muda.
„Kuče je osetljiva priroda i liže svoja jaja zato što može da ih dohvati“, bolesno bled, Pikaso je savijao i sklanjao papir. Uzbuđenim glasom je pokušavao da pokrene svoju uspavanu volju.
„Mi smo u Kraljevskom paviljonu pili francuski konjak, to sam odavno doneo sa Kajmakčalana. Francuzi su na Solunskom frontu poklonili srpskim vojnicima pravi konjak iz Provanse, a ovi ga pili kao vodu, deo pokrali, naravno. Ja sam tada bio dobrovoljac, prvi sam probio taj čuveni front, pijan od konjaka. Doduše, na leđima sam nosio ceo sanduk tog prefinjenog francuskog pića i tako lakše jurišao. Mislio sam – nije to ništa za francusku imperiju, a meni će zatrebati, tek nas je čekao težak posao oslobađanja otadžbine“, Pikaso je bezazleno zurio u doktorkine grudi koje skoro da nisu ni postojale. Nazirala se samo fina, bela i prozirna koža. Preko njenog lica preleteo je pomirljivi smešak. Na tren je podigla suknju i pokazala noge – pune butine sa mrežom jasno vidljivih vena.
U prividnom miru, Pikaso se tiho radovao pobedi. Sve jača, zastrašujuća radost donosila mu je hladne kapi znoja. Podrhtavao je od blagog mirisa koji je širila. Zurio je u njene tamne nozdrve, pa mu se činilo i da je imala usne finog kroja. Osećao je da mu treba toplota njenog tela, iako je na licu imala izraz stvarnog, surovog života.
„A ti?“, iznenada se čuo njen oštar, zapovednički glas. Podsećao je na ukus krvi i kože, na retke žene koje mogu da poprave svet, istančane i promišljene. Kod sagovornika je izazivao neizrecivi strah.
Rakoljub se zaprepašćeno zbunio. Na smušenom i pretvornom licu, lisičije oči su mu se smanjivale.
„Slušao sam dedu, Via Militarisa i usrdno se molio Uzvišenom biću kada je neko viknuo da smo na Neretvi i da se borimo protiv čupavih i bradatih četnika, zadriglih od rakije, tromih od hladne i masne svinjetine. Tada sam shvatio da sam Sava Kovačević“, šištao je slabim glasom. Savladavao ga je nespokoj, a koža na licu i rukama mu je ispucala kao da je promrzla.
„To je bilo na Sutjesci, idiote“, umešao se Pikaso.
„Doktore, vidite koliko ne znaju. Hrabri komandant Sava Kovačević je napadao nemačke kamione, otimao gume, sekao na sitne komade i delio gladnim borcima, a felne je ostavljao za ranjenike. Ovog Rakoljuba ne treba lečiti, najbolje je da ga zauvek uspavate kao kuče lutalicu. On ima vremensku rupu u glavi“, izgovarao je Pikaso hladnim glasom iz koga se nazirala radosna zloba. Osećao je kako mu noge trnu, u grudima ga je seklo, gubio je dah i podrhtavao. Tako se radovao zbog neke blagosti i miline koja ga je iznenada obuzimala, a on pomišljao da je to samo početak trovanja njegovog duha.
