Violeta Milićević Retke su porodice koje mogu da se pohvale tradicijom dugom više od jednog veka, u kojoj se prepliću medicina, ugostiteljstvo, ratna istorija, ali i ljubav prema gradu i ljudima. Jedna od njih je porodica Mandić iz Niša, čiju je priču sačuvao i danas prenosi unuk čuvenog „Amerikanca“, Nikole Mandića – čoveka koji je u svakom smislu bio ispred svog vremena.
Nikola Mandić, Srbin iz Like, krajem 19. veka emigrirao je u Ameriku, kao mnogi njegovi sunarodnici. No, umesto da tamo ostane, u vreme Solunskog fronta vraća se kao dobrovoljac i ostaje u Srbiji. U okolini Zaječara upoznaje svoju buduću suprugu. Iz te ljubavi rodiće se četvoro dece. Nažalost, devojčica umire od tifusa, a trojica sinova – Jovan, Milan i Dobrivoje – postaju stubovi porodice.
„Naša familija ima dve velike ljubavi — medicinu i ugostiteljstvo. Deda nikada nije prestao sa medicinom, bio je ortoped-kiropraktika. Moga je da vrati na mesto sve zglobove, od ramena do skočnog zgloba i kuka, vrlo stručno i brzo. Imao je znanje koje je doneo iz Amerike, pošto je išao i u Australiju, a dva puta je posetio Jerusalim. Bio je posebna ličnost — govorio je šest jezika i radio isključivo sa rendgenskim snimcima. Imao je mnogo uspešnih pacijenata koji su dolazili iz cele Srbije“, kazao nam je Jovan Mandić.
„Zlatne ruke“ lekara i kiropraktičara
Niko nije rekao: ‘Napravio mi je Nikola Mandić ruku ili nogu,’ već su govorili da su bili kod ‘Amerikanca’, jer je bio markantan, oblačio se u kožu i imao specifičan stil. Iako je bio nežne naravi, bio je vrlo stručan i nije nikada prekidao medicinsku praksu.
„Baka je vodila restoran i bavila se ugostiteljstvom, a deda je deci pravio specijalne utege i pomagao maloj deci sa nepravilnim razvojem zglobova. Imao je veliki uspeh u lečenju. Kad sam radio prijem kod gospođe Uzunović za gospodina Milana Panića, ispričala mi je da joj je deda kao devojčici popravio nogu. U to vreme joj je otac bio predsednik Vlade Srbije“, priča nam Mandić.
Nikola je govorio više jezika i sigurno je bio interesantan sa svojim pričama, a uz to imao je, kako kažu, „zlatne ruke“. Tako je i stekao reputaciju — u ugostiteljstvu i gastronomiji po čemu je ‘Amerikanac’ bio poznat od 1965. godine.
„Deda je umeo da animira društvo, svirao je malo violinu i dizao atmosferu. Uveo je i patent za ‘belu vešalicu’, za koju smo putovali u Svetozarevo. Takođe, pravio je i različite domaće specijalitete kao što su krmenadle, ćevape, pečenice, i topio čvarke, preteču duvan čvaraka. Cela porodica je radila, svako sa svojom ulogom, stvarajući pravi porodični ambijent.“
Dom umetnika, glumaca i ljudi iz celog sveta
„Amerikanac“ je kroz decenije dočekivao generacije gostiju – umetnika, glumaca, putnika i običnih ljudi. Bio je drugi dom i inspiracija, mesto gde se kafa kuva sa dušom, a rakija sipa s ljubavlju. Iako je ponekada bila i zaključana, ona nikada nije zaista zatvorena. Jer Nikola Mandić Kokan, legendarni kafedžija, uvek je otvarao vrata, pa makar samo i zbog jednog gosta. Zato što kafana nije posao. To je ljubav.
„Mnogo je lepih uspomena. Vodim restoran od 1965. godine i sve je počelo slučajno, baš kada su počeli Filmski susreti. Tih dana, kafana je bila puna glumaca, umetnika, reditelja… I narednih 30 godina ovo je bila njihova kafana“, kaže Kokan Mandić.
U kafani su bile mnoge poznate ličnosti, a pevala Olga Verea. Bilo je sve spremno i za čuvene glumce Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona, ali je njihov dolazak izostao zbog bezbedonosnih razloga. Ipak, kompletna ekipa filam nakon Filmskih susreta proslavila je upravo kod „Amerikanca“. Delirijum, kako kaže Mandić, desio se kada je muzika u bašti spojila sve prisutne bez granica – publiku, izvođače, i vreme.
Njegov brat Jovan Mandić, preminuo pre nekoliko godina, autor je knjige „Niš u starom ogledalu“, koja je postala kultno štivo među Nišlijama i svojevrsni suvenir grada. Ta knjiga je, uz kafanu, dokument jednog nestajućeg sveta.
Kafana „Amerikanac“ – lekovita stanica za dušu Niša
Kafana „Amerikanac“ je institucija. Retka je pojava da se kafana nađe u društvenoj hronici, ali ova zaslužuje svaku rubriku, jer čuva ono najvrednije – kontinuitet duše. Ne samo porodice Mandić, već jednog celog grada. Ona je lekovita stanica za one koji znaju da se rakija ne pije zbog alkohola, već zbog razgovora.
„Niko kao oni“, kaže novinar Tihomir Pešić, koji prati ovu priču više od decenije. „To nisu ugostitelji. To su lečitelji duše. A kafana – to je ambulanta.“
Iako je priomenio vlasničku strukturu i danas „Amerikanac“ radi i čuva duh Starog Niša. U priči, u pamćenju, u mirisu kafe koji se oseća i kad vrata deluju zatvorena. „Otvoriće ih Kokan – možda samo zbog jednog gosta“, govore gosti koji prisusustvuju ovom velikom jubileju. I to je najveći jubilej koji se može proslaviti – 100 godina topline, prisnosti i ljudskosti.
