Violeta Milićević 
U trenucima kada se porodica suočava sa nenadoknadivim gubitkom, medicina ulazi u svoju najosetljiviju fazu – onu u kojoj smrt može produžiti život drugima. Zahvaljujući nesebičnoj i plemenitoj odluci porodice donora, još jedan proces donacije i transplantacije organa uspešno je realizovan u Republici Srbiji.
Tim Univerzitetsko-kliničkog centra u Nišu radio je danonoćno, bez pauze. Usledila je trka sa vremenom – lekari u operacionim salama, timovi na terenu, automobili koji žure kako bi svaki organ stigao tamo gde treba.
Koliki je značaj transplantacije organa, ali i kako izgleda najteži razgovor u medicini – onaj sa porodicom donora objašnjava glavni koordinator za transplantaciju UKC Niš, dr Goran Milošević. Kako ističe, iako transplantacije nisu novost u medicini, svaki ovakav slučaj iznova podstakne javnost da razmisli o doniranju organa, ali i da razume koliko je ceo proces složen, human i emocionalno težak.
„To je verovatno najznačajniji trenutak u kompletnom zdravstvu – kada nečija smrt može pomoći drugima da dobiju novi život ili makar mnogo bolji kvalitet života“, rekao je Milošević.
Trenutak kada se potvrdi moždana smrt
Razgovor sa porodicom, kako objašnjava, započinje tek kada je moždana smrt pacijenta potvrđena sa potpunom sigurnošću.
„Mi ne donosimo takvu odluku olako. Sprovode se brojni klinički pregledi, analize, skeneri i druge dijagnostičke procedure. Tek kada smo apsolutno sigurni da je pacijent moždano mrtav, zakazujemo razgovor sa rodbinom“, naveo je on.
Posebno naglašava da se tom razgovoru pristupa sa velikom pažnjom, saosećajnošću i bez ikakve žurbe.
„Biramo mirnu prostoriju, bez gužve i prolaznika. Nema nadređenosti, nema pritiska. Potpuno se posvetimo porodici koja je u tom trenutku izgubila nekoga koga voli“, rekao je Milošević.
„Moždana smrt je trenutak smrti“
Jedna od najtežih stvari za porodicu, prema njegovim rečima, jeste razumevanje pojma moždane smrti.
„Često se čuje da je pacijent ‘još živ jer diše na aparatima’. To nije tačno. Aparati samo održavaju cirkulaciju. Pacijent više nije živ. Moždana smrt jeste trenutak smrti i to mora biti objašnjeno jasno, ali ne grubo“, naglašava doktor.
Porodici se, kako kaže, najpre mora dati vremena da isprati emocionalnu reakciju.
„Taj šok može trajati minut, deset minuta, pola sata ili duže. Ne prekidamo ih. Dajemo im vreme da ispolje bol, jer je to potpuno prirodno“, rekao je Milošević.
Kako se pokreće pitanje doniranja organa
Tek kada se emocije donekle smire i porodica shvati da je njihov najbliži preminuo, započinje se razgovor o doniranju organa.
„Nikada se ne insistira. Ne govori se povišenim tonom, bez osećaja obaveze ili pritiska. Samo se postavlja pitanje da li su ikada razmišljali o tome da organi njihovog najbližeg mogu nekome spasiti život“, objašnjava on.
Porodici se ostavlja vreme za razmišljanje, mogućnost da se međusobno konsultuju i da donesu odluku bez ikakvog pritiska.
„Ako kažu ‘ne’, to se u potpunosti poštuje. Zahvalimo im se što su saslušali i razgovor se završava. Ako kažu ‘da’, sve se detaljno dokumentuje i sprovodi uz potpunu transparentnost“, istakao je Milošević.
Produženi životi i tihi heroji
U ovom slučaju, uspešno su transplantirani srce, jetra, oba bubrega i rožnjače. Pacijenti koji su dobili organe nalaze se u fazi oporavka, uz stalni nadzor lekara različitih specijalnosti – nefrologa, oftalmologa, hepatobilijarnih hirurga i drugih.
„Pred njima je period od nekoliko nedelja oporavka, ali ono najvažnije je da su dobili novu šansu za život“, rekao je doktor.
On posebno naglašava da su porodice donora tihi heroji celog procesa.
„Ja sam neizmerno zahvalan tim ljudima. Bez njihove saglasnosti, sav naš rad, svi hirurški timovi i sati provedeni u salama ne bi značili ništa. Mislim da bi društvo trebalo više da govori o njima i da im pruži podršku, uz potpunu diskreciju koju zaslužuju“, zaključio je Milošević.
Na kraju, dr Milošević ističe da se iza svake uspešne transplantacije nalazi ogroman i često nevidljiv rad lekara i medicinskog osoblja.
„U ovom slučaju sam u bolnici proveo gotovo 48 sati. Lekari su radili dan i noć, u više operacionih sala, ne gledajući na vreme, umor ili lične obaveze. Hirurški timovi, anesteziolozi, sestre, tehničari, koordinatori – svi su bili potpuno posvećeni jednom cilju“, zaključio je Milošević.
