Violeta Milićević 
Julija Niskorodneva već tri godine živi sa svojim verenikom u Nišu. Putevi su im se spojili u Slovačkoj kada su oboje “trbuhom za kruhom” otišli u tu zemlju. Odmah su se zavoleli, a kako ljubav ne poznaje granice, kada se vraćao u svoj rodni grad i Julija je krenula sa njim. U Nišu je i zaprosio. Ispred tvrđave, nasred mosta, uz podršku prijatelja koji su tu noć učinili čarobnom. Ipak život nije bajka, a Julija je vredna. Iskustvo u kulinarstvu joj je pomoglo da gde god bila posao za nju uvek ima.
Julija je iz Ukrajine, iz grada Odesa. Ima dve sestre koje su zbog ratne stihije pobegle u Poljsku. Roditelje nema, a u rodni dom ostala joj je samo 88.-godišnja baka. Nada se da će je još nekada videti.
“U Nišu sam treću godinu. Ovde me je dovela ljubav. Upoznala sam dečka koji je iz Niša i to je bila ljubav na prvi pogled”, istakla je Julija Glasu juga.
Upoznali su se u Slovačkoj gde je radila u jednoj firmi. Život je naterao da ode iz Ukraine zbog novca.
“U Ukrajini je veoma mala plata, u Slovačkoj se mnogo bolje zarađuje”, iskrena je ova dvadesetdevetogodišnja devojka.
Između njene zemlje i Srbije kaže ima mnogo sličnosti, pa i u zaradi. I ovde su, dodaje, nažalost minimalne zarade. Ona se školovala za kuvara, zatim je i radila sedam, osam godina u kuhinji. Nije joj bilo teško da se prilagodi srpskoj kuhinji.
“Mnogo su slične srpska i ukrainska kuhinja. I narod je sličan i jezik”, rekla je Julija.
Iako se suočava sa razlikama u kulturi, jeziku i običajima, Julija primećuje mnogo sličnosti između Ukrajine i Srbije, posebno u kulinarstvu. Ukrajinska kuhinja, bogata testeninama i mesom, nalazi svoje odjek u srpskim jelima poput ćevapa i pljeskavica. Julija s ponosom deli svoju tradicionalnu kuhinju sa gostima iz Srbije, što dodatno osnažuje veze između ove dve zemlje.
Foto: privatna arhiva
Problema ovde u Srbiji nije imala. Primeti da neko više voli Ruse, neko Ukraince, ali problema nije imala. Teško joj je što se u njenoj zemlji ratuje, pogotovu što joj je tamo ostala baka i nije sigurna da li će ikada više da je vidi.
“Kada su moje sestre morale da odu iz Ukrajine, sa njima sam to doživela teško. Na sreću sve je ok, otišle su u Poljsku i sve je dobro prošlo, ali baka neće da ostavi kuću, kaže “tamo sam rođena, tamo ću da umrem””, priseća se Julija.
Iako se suočava sa političkim i socijalnim izazovima u svojoj domovini, Julija oseća zahvalnost što je pronašla sigurnost i ljubav u Srbiji. Njena najveća želja je da se rat završi u Ukrajini i da ponovo poseti svoj dom, ali istovremeno gradi budućnost u Nišu. Možda će jednog dana otvoriti sopstveni posao i ponuditi niškim gurmanima ukrajinske specijalitete, donoseći komadić svoje kulture u svoj novi dom.
Julijina priča je podsetnik na snagu ljubavi, otpornost i nadu koja može prevazići geografske i kulturne granice, stvarajući mostove između ljudi širom sveta.
