Violeta Milićević Na niškom vojnom aerodromu 12. avgusta 2010. godine desila se drama koja je, iako trajala svega nekoliko sekundi, ostavila dubok trag među padobrancima širom Srbije. Ivan Stojković, poznat među saborcima kao Mali Piksi, tada je iskusio ono što se u vojnoj terminologiji naziva „najcrnjim scenarijem“ – skok bez funkcionalnog padobrana. Ipak, preživeo je.
Njegova priča, međutim, ne završava tada. Godinama kasnije, sudbina ga je još jednom stavila na test kada je iznenada upao u komu i ponovo bio na ivici života. Danas, Ivan je živ, ali njegovo iskustvo je priča o čoveku koji je dva puta pobedio smrt.
Ivan Stojković – Mali Piksi; Foto: privatna arhiva
„Padobranska brigada je porodica“
Ivan Stojković bio je vojnik, padobranac i instruktor od 1990. do 2010. godine, pune dve decenije. Karijeru je gradio u jedinici o kojoj se i danas govori sa strahopoštovanjem – 63. padobranskoj brigadi.
„Za mene padobranstvo nikad nije bio posao, već poziv. Jednom padobranac – uvek padobranac. Padobransku brigadu nosiš u srcu, i kad skidaš uniformu i kad odlaziš kući. To je porodica“, kaže Stojković.
Njegovi saborci ga pamte kao instruktora koji je umeo da prenese znanje, ali i kao čoveka spremnog da prvi zakorači u opasnost.
Kobni dan – skok bez padobrana
Tog 12. avgusta 2010. godine na programu je bio obavezni brigadni skok. Sve je izgledalo uobičajeno – priprema opreme, provera padobrana, kontrola padobranaca.
„Bio sam zadužen da proverim svakoga pre ulaska u avion. To su bile rutinske stvari. Iskreno, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću baš ja tog dana ući u istoriju brigade, ali na način koji niko ne priželjkuje“, seća se Ivan.
Kada je skočio, stabilizacioni padobran se nije otvorio. Bela veza se obmotala oko njegovog levog kolena.
„Znao sam da ako otvorim glavni padobran – otkinuće mi nogu. Povukao sam rezervni. Ali ni on nije hteo da se do kraja otvori. Nastavio sam da padam kao kamen.“
Ivan Stojković – privatna arhiva
„Adrenalin je čudo“
„Adrenalin je najjača droga na svetu. Mozak tada radi savršeno. Znao sam da umirem, ali sam se borio do poslednje sekunde. I eto – Bog mi je dao da preživim“, kaže Ivan.
Komisija je kasnije utvrdila da nije bilo ljudske greške. Reč je bila o konstrukcijskoj mani padobrana. Tek nakon nekoliko smrtnih slučajeva, taj model je povučen iz upotrebe.
Na zemlji su saborci u neverici posmatrali njegov slobodan pad sa 800 metara visine.
„Okrenuo sam glavu. Mislio sam da je gotovo. Takav pad niko ne preživi“, priseća se Igor Janković, takođe pripadnik 63. padobranske brigade i jedan od instruktora koji je tada bio na aerodromu.
Ali, na visini od oko 30 metara, rezervni padobran se delimično otvorio i usporio pad taman toliko da se Ivan prizemlji na noge.
„To je bilo čudo. Već smo ga prežalili, a on je ustao sa zemlje živ“, svedoče vojnici.
Janković se priseća trenutka poletanja Antonova 26.
„Ivan je bio među prvim skakačima. Mi sa zemlje pratili smo svaki detalj skoka i tada smo videli da nešto nije u redu. Njegov glavni padobran doživeo je delimični otkaz – izlazila je pilot kupola stabilizirajući padobran, ali rezervni se umrsio iznad njegove glave. Njegov pad prema zemlji se nastavio sa oba padobrana praktično neotvorena, obmotana oko njega. U toj situaciji, sve što smo mogli je bilo da se molimo Bogu za čudo.“
Brzina propadanja bila je zastrašujuća
„S obzirom na stabilizirajući padobran iznad njega, Ivan je padao oko 30 metara u sekundi. Međutim, uspeo je da aktivira rezervni padobran, koji se skoro potpuno otvorio i usporio pad. Hvala Bogu, preživeo je.“
Janković ističe koliko je ovakav incident retkost.
„U mojoj karijeri prisustvovao sam četvorici padobranaca kod kojih je došlo do sličnog otkaza. Ivan je među njima bio jedinstven zbog tipa kupole i ekstremnosti situacije. Njegov život visio je o koncu, a ipak, čudo se desilo.“
Posledice udesa
„Nakon pada sam imao serijski preloma sedam torakalnih pršljenova i pucanje kičme, oštećenje u vratnom delu. Sva sreća, nije bilo popreko, jer bih ostao doživotni invalid, već je puklo uzdužno. I dan-danas imam to oštećenje, koje je bilo jedno vreme na nivou pršljena C6. Prognoze neurohirurga i neurologa bile su da će doći do cepanja kičmene moždine prema donjem delu tela i da ću u nekom periodu ostati nepokretan. Međutim, kod mene se desilo obrnuto – počelo je da se širi prema mozgu. Pukotina, ta cista, nastavila je da raste do vrha kičme.“
Ivan objašnjava da je upravo tog dana bio praznik Svete Angeline Srpske.
„Pročitao sam kasnije sve o njoj i saznao da je zaštitnica vojnika. Verujem da me ona tog dana sačuvala“, kaže.
Iako je povreda bila strašna, nije imao drugih preloma.
„Ni prst na ruci, ni na nozi – ništa. Uz Božju pomoć i iskustvo u padobranstvu, ostao sam živ.“
Rehabilitacija je bila duga i teška.
„Ponovo sam učio da hodam. Najpre sa štakama, zatim jednom, pa sa štapom. Danas hodam samostalno, ali sa velikim ograničenjima. Imam i veliko suženje vidnog polja, pa uvek neko mora da bude uz mene. Ali predaja nikada nije bila opcija.“
Posebnu zahvalnost upućuje Ribarskoj banji:
„Oni su uspeli da me podignu na noge. Njima dugujem što danas mogu da hodam.“
Drugi put na ivici smrti – borba u komi
Iako je iz opasnog padobranskog pada izašao kao pobednik, sudbina ga je pre petnaestak dana ponovo stavila na iskušenje.
„Četvrtog septembra ove godine doživeo sam krizu svesti – komu koja je trajala oko šest sati. Kod kuće sam se srušio, udario glavom o ormar, a supruga je pozvala vojnu hitnu pomoć. Oni su me transportovali do bolnice, uspeli da me reanimiraju i stave braunilu još u vozilu. Na tome sam im večno zahvalan. Ničega se ne sećam, samo znam da sam se probudio na intenzivnoj nezi VMA i da su lekari rekli da sam se još jednom vratio iz ponora.“
Ivan skromno dodaje:
„Više puta sam bio na ivici smrti, ali uvek sam se vraćao. Izgleda da moj put ovde još nije završen.“
Sećanja i poruke mladima
Danas, kada govori i o padu sa neba i o borbi u bolničkoj postelji, Ivan svoju priču vidi kao opomenu i inspiraciju.
„Čovek nikada ne zna kad će mu doći kraj. Ja sam to osetio više puta. Ali naučio sam da cenim svaki dan, svaki izlazak sunca, svaki susret s ljudima koje volim.“
Njegovi saborci ga nazivaju legendom:
„Za nas mlađe, Piksi je dokaz da se vojska ne meri samo uniformom i činovima. On je simbol upornosti. Kada pričamo o njemu novim padobrancima, to je lekcija – kako izgleda kada čovek odbije da se preda.“
Foto: Ivan Stojković – privatna arhiva
Priča Ivana Stojkovića Malog Piksija nije samo priča o vojniku i padobrancu. To je priča o čoveku koji je dva puta pobedio smrt – jednom na nebu, drugi put u tišini bolničke sale.
„Da me pitate opet – stavio bih padobran na leđa i skočio. Jer jednom padobranac – zauvek padobranac“, zaključio je Mali Piksi.
I zato, kada se u Nišu pomene Mali Piksi, ne priča se samo o vojniku, već o simbolu snage, istrajnosti i vere da život, uprkos svemu, uvek vredi ponovo osvojiti.
