Negoslava Stanojević 
Što ti pogan jezik može zagorči život, ma mož ga i upropasti, samo ako je pogan da više pogan ne mož ni bude, toj ne može ništa drugo pa ni najgor otrov što ga ima u svet.
Razboliš se pa se izlečiš. Padneš pa se podigneš, ako i kolena razbiješ. Poplačeš pa obrišeš slaze i ko da nesi ni plakal. Ne ide ti, ne dava ti se, nikako neće kako si naumil da bude… al i toj takoj ide, ide neko vreme, pa na svaku muku ima nekav kraj.
Ako ti neje krenulo ovoj, će ti krene onoj. Nijedna škola i nijedna rabota nesu za svakuga. Probaš ovoj, probaš onoj pa ce nekude svrtiš, ko svaki što se svrtel. Ce odbraniš od svaku nevolju i će rešiš svaku muku.
Samo od zli jezici, kasvetan li se čovek i nesi li kako nji, nema se spasiš sve dokle su oni rešili da sas tebe ispiraju usta. A ti od tija takvi, zli jezici, mož ništa i ne znaš. Nit ji vidiš, niti ji čuješ, niti te pa briga ima li ji, nema li ji, kvo rabote i da li pa ič rabote nešto u njijan život. I mož im baš zatoj i smitaš, što gledaš tvoju poslu i što te neje briga za njinu, a ne zatoj što si loš, nevaljašan i zal eli pa zatoj što si im se nešto, ne daj Bože, zameril.
Eli si im pa mož mlogo pomagal. Pa ji nji sramota što ti sve umeješ i možeš pa uz toj imaš i vreme i volju da i na drugi prideš, a oni za nikakav đavol nesu. Ni za nji, a kam li za drugi. Njim im smitaš baš zatoj što vide da si pobolj od nji. Što ti ne mož najdu neku manu. A i da ti ju najdu, tag im i ne bi bil enteresatan. Imaju si oni njine mane kolko oč.
Zavis će ji nji izede, muka, kad vide da oni nikad neće budu onoj kvo si ti, niti će otidu tam kude si ti bil i da vide kvo si sve ti videl. Što nikad neće stignu kude si ti stigal, niti d-urabote sve kvo si ti urabotil i kvo umeješ i, toj nji još poviše stra, kojo ćeš jošte da urabotiš i toprv d-umeješ.
I neje baš da neće imaju neki koris ako te oni tebe ocrne, ne obrukaju i ne okrenu drugi ljudi da su protiv tebe. Po sve prilike,
oni traže lek za sve onoj kojo su sami teli, ali im se izmaklo, neje im se dalo, onoga koji veljaje, njeg da spušte nekako, te da se oni poleče.
A najdu li jošte neki jezik zal kako i njijan, e toj im je već pod siguraciju da ce sasvema izleče od svi njini neuspesi i padanje i svo njino započeto i nedovršeno. I što više zli jezici naberu oko jednoga čoveka kojega su načepili samo zatoj što je pobolj od nji, toj misle da su pogolemi i posilni. I čini im se da tag i oni sve znaju, sve će i oni da možu i sve d-umeju. Ko što on izistinski umeje.
Varkal se, ne varkal se, isto ti se vata. Od zli jezici lek nema. Samo tike jedan dan vidiš da su te manuli. Ne zatoj što si im odjemput dobar, nego zatoj što su našli drugoga, kojega će jošte poviše da mrze nego tebe, zatoj što mu pa njemu još poviše zavide nego na tebe što su zaviđuvali.
Zavis je boljka golema, kad nesi za ništa kad’r pa ti smita svaki kuj je rabotljiv i pametan i vredan. Pa takav kav si, mož rasteš samo kad sve urabotiš da i tija takav berem malko u nečiji oči padne i pomalečak bude nego što je izistinski.
Baba-Grozda je glas žene iz naroda. One koja uvek ima neku mudru da pripovedi. One koja sme da ukaže na pojave o kojima drugi samo šapuću. Jer, ona je glasnogovornik svih nas. Baba-Grozda uvek ima blagu reč, čak i kada kritikuje, kada kudi. Ona govori jezikom koji svi razumemo – i ako nismo iz Zaplanja – jer, kao prvo, Negoslava nas je svojom prvom knjigom naučila kako Zaplanjci govore, a drugo, njena junakinja govori o onome što je svakom od nas na srcu i duši, a taj jezik je univerzalan. Razumemo se. Delimo isto nebo, isti vazduh dišemo, iste su nas priče odgajale. Svako od nas je odrastao uz neku svoju Grozdu, onu koja uvek ima i ume da nam kaže ono što nam baš u tom času treba. Reč blaga – hleb naš nasušni, reč blaga – osećaj da nismo same i da ima nekog ko u naše ime sme da kaže, ko misli kao i mi, ko će biti tu za nas. – iz recenzije Merime Arnautović
Pročitajte još…
