Odlazak legendarnog profesora Andreja Tarasjeva

20

Rođen u Srbiji, kao dete ruskih izbeglica, ceo život čuvao je u svom srcu dirljivu epopeju carske Rusije kroz sećanja svojih prelepih roditelja. Kroz ceo njegov plodni život svetlila je kao kristal njegova čista ruska duša i bio je, kako sam napisala u predivnoj knjizi “PROFESORU TARASJEVU U ČAST”, od svih Rusa koje sam poznavala najviše ruska duša. Svako ko ga je poznavao bio je očaran i zatečen mirisom njegove tanane ruske duše.

Kao odjek pravog ruskog duha, jezika, običaja i prirodnosti njegova grandiozna pojava na pozornici ruske kulture, književnosti i duhovnosti u Srbiji učinila je da za života svojim radom i svojom ljubavlju među Srbima sam sebi podigne “NERUKOTVORENI” spomenik u svakom srpskom srcu.

Prekrasnim ruskim pesmama, zajedno sa svojim “LUČINUŠKA”, krčio je na najtananiji način put kroz celu Srbiju i bila sam presrećna što sam, zahvaljujući kumovskoj vezi naših porodica, bila često uz njega i njegove božanstvene “LUČINUŠKE”.

Profesor ĐORĐE BOJANIĆ i ja bili smo beskrajno zahvalni profesoru Tarasjevu što je s radošću prihvatao naše pozive da bude gost na Međunarodnim video časovima sa temama RUSKI EMIGRANTI U SRBIJI i SVETI SAVA KAO PROSVETITELJ SRPSKI I NJEGOV UTICAJ U SRBIJI, koje je Đorđe sjajno organizovao sa učenicima svoje škole “BUBANJSKI HEROJI” u kojem su učestvovali učenici iz ruskih i srpskih škola – članovi Rusko-srpskog kluba u centru za dodatno obrazovanje Voskhodjenje (Uspon) u gradu Šuja, u Ivanovskoj oblasti (Rusija), nedeljne škole i liceja broj 5. u gradu Dolgoprudni u Moskovskoj oblasti (Rusija) u saradnji sa ruskim profesorima istorije Aleksandrom Nikolajevićem Muravjovim i Marijom Kozlovom.

Posebnu zahvalnost prof. Bojanić i ja dugujemo prof. Tarasjevu za božanstven predgovor koji je napisao za našu knjigu SRPSKO – RUSKI BRATSKI ODNOSI 2015. god, koja je prevedena 2017. god na ruski jezik i koja se nalazi u mnogobrojnim bibliotekama širom Rusije, a posebna nam je radost i čast što se nalazi u biblioteci predsednika Ruske Federacije VLADIMIRA VLADIMIROVIČA PUTINA.

Predgovor za knjigu: “SRPSKO – RUSKI BRATSKI ODNOSI”, napisao Andrej Tarasjev

“Hvala ti Srbijo!”

“Nekad besmo jedno bratstvo, jedno pleme, slovenska porodica…
Vekovi i vekovi prohujaše i odvojise nas… ali samo „teritorijalno!“ Jer, kako se mogu odvojiti dva bratska naroda koji imaju zajedničke najvažnije reči: mati, otac, brat, sestra, dom, selo, polje, žito, radost, zemlja, njiva, mleko, hleb, pomoć… i još mnoge, mnoge druge… a i one najsvetije: vera, Bog, ljubav!

I pored pokušaja naših mnogobrojnih neprijatelja i zlotvora nismo gubili tu porodičnu nit i pomagali jedni drugima: čas Srbi – Rusima, čas Rusi – Srbima… Već su spomenuti oni najvažniji trenuci zajedničke prošlosti… Ali, neki od nas su bili tako reći svedoci jednog događaja iz “naših dana”: ulazak 1914. godine potpuno nespremljene Rusije u Prvi svetski rat u odbranu Srbije; i prihvatanje posle tragičnog građanskog rata u Rusiji 1917–1920. god hiljada i hiljada unesrećenih izbeglica u Kraljevini SHS, ustvari u Srbiji.

I mora se odmah naglasiti: nigde u svetu Rusi nisu tako srdačno, tako bratski, sa tolikom ljubavlju dočekani kao u Srbiji!

Tu se nije moglo desiti da visokoobrazovani general taksira (kao u Parizu, Berlinu ili Pragu), da nekadašnji šef klinike da bi izdržavao porodicu mora da radi u rudniku ili fabrici (kao u Americi ili Kini)… da bivše dvorske dame rade kao čistice ili pralje… Svako je u Srbiji dobio novčanu pomoć, i priliku da radi u svojoj struci.

I Rusi su to od svega srca vratili Srbiji svojim znanjem, radom i iskrenom zahvalnošću.

Nema oblasti nauke, umetnosti, obrazovanja, tehnike, medicine gde Rusi izbeglice nisu dali svoj veliki doprinos novoj Domovini. I, što je takođe veoma značajno – u duhovnoj sferi.
U Srbiji je bio (do 1944. godine) centar Ruske Zagarnične Crkve u svetu, mnogi sveštenici su bili na parohijama Srpske Pravoslavne Crkve, mnogi učenici teolozi – na bogoslovskim školama.

Ruski monasi su obnovili život u mnogim drevnim, ali polunapuštenim srpskim manastirima, a ruske monahinje ne samo dale novi život nekim manastirima, već se od njihovih obitelji odvojilo desetine novih ženskih manastira, što je značilo obnovu ženskog monaštva u Srbiji posle viševekovnog turskog progona.

Nažalost, mnogi Rusi napustiše Srbiju 1944. godine, a posebno 1950. godine posle konflikta sovjetske i jugoslovenske partije. Ali svuda gde ih je sudbina bacila Rusi su čuvali i prenosili svojoj deci ljubav i zahvalnost za sve što su Srbi učinili unesrećenima koje su se ovde sklonili da bi preživeli. I zato mi, potomci tih Rusa, mi – rođeni u Srbiji, uvek ponavljamo:

“Hvala ti Srbijо!” „Hvala vam Srbi!”

Ipođakon Andrej Tarasjev, predsednik Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji

ODLAZAK LEGENDARNOG PROFESORA ANDREJA TARASJEVA

Beskrajno sam zahvalna prof. Tarasjevu što je čuvao najdivnija sećanja iz svog detinjstva na protojereja – stavrofora STEVANA M. DIMITRIJEVIĆA, profesora i velikog prijatelja svog divnog oca mitronosnog protojereja VITALIJA TARASJEVA, pojca i starešine Ruske crkve Svete Trojice na Tašmajdanu u Beogradu.

Blagodarim beskrajno prof. Andreju Tarasjevu na ljubavi, prijateljstvu i poštovanju, kao i na njegovoj divnoj skromnosti i čudesnoj harmoniji njegove duševne slobode, koja se dobija ličnim samopregorom i samosavršenošću.

VEČAN MU I SLAVAN POMEN U SRPSTVU!

 

Priredila: Srpska istorija