Negoslava Stanojević 
Ne veruj na onija koji ti odgovore da se ne može, od koje god da si ji pital. Sve se može, da ti Baba-Grozda rekne, i svude se mož stigne.
I nema ga tija čovek na ovija ubav svetak koji ti misli dobro, ako ti rekne drukče.
A i kad čuješ toj: “neće možeš“, „ne može se“, „n-umeješ“, „neje toj za tebe“, „nema da bude“, toj može samo da znači da tija ništa ne znaje eli da te l’že. Pa ga zatoj i nemoj poslušaš.
Ako ne znaje, oprosti mu, i njega ga je Gospod kaznil kad ne vidi, ako mu je dal oči. L’že li te… pa mu oprosti. Da je čovek, on te ne bi lagal.
Pa upri sas svu snagu koju imaš, budi pobolj jošte dvaput, triput, četiri putke ako trebe. I će stigneš tam kude si u tvoj misal zapisal.
Ako si ga zapisal jasno i ako znaš kvo oćeš, kude oćeš i zašto b’š toj i b’š tam oćeš.
Po prav put d-ideš, toj će te jedino Baba-Grozda moli. I kad se penjaš i kad slaziš, da nikuga ne nagaziš eli da ga muneš sas lakat, kam li kalku da mu podmetneš. Zbori pravo, i kad te pituju i kad te ne pituju.
I gledaj da ti nikomu, kad mu trebe pokažeš po koji put d-ide, ne rekneš da se toj ne može. Kako tebe što su kazuvali, sram da ji bude.
Kad se samo setim kvo sam sve ja umejala i mogla, činimiske na Mesec sam se mogla popenjam, al sam mislela da tija koji vikaju “ne možeš ti toj“ nešto znaju. Kad posle vido da ništa ne znaju i da ja ovakva u zubi mogu da ji nosim, već je bilo kasno. Onaj misal moa mora da mi je iz glavu izbledela, izvetrela, slušajeći onija koji samo toj i znaju: “ne može se“.
A nikad nesu ni proverili, ni oni da li mož, a još pomanje – da li mogu ja.
Baba-Grozda je glas žene iz naroda. One koja uvek ima neku mudru da pripovedi. One koja sme da ukaže na pojave o kojima drugi samo šapuću. Jer, ona je glasnogovornik svih nas. Baba-Grozda uvek ima blagu reč, čak i kada kritikuje, kada kudi. Ona govori jezikom koji svi razumemo – i ako nismo iz Zaplanja – jer, kao prvo, Negoslava nas je svojom prvom knjigom naučila kako Zaplanjci govore, a drugo, njena junakinja govori o onome što je svakom od nas na srcu i duši, a taj jezik je univerzalan. Razumemo se. Delimo isto nebo, isti vazduh dišemo, iste su nas priče odgajale. Svako od nas je odrastao uz neku svoju Grozdu, onu koja uvek ima i ume da nam kaže ono što nam baš u tom času treba. Reč blaga – hleb naš nasušni, reč blaga – osećaj da nismo same i da ima nekog ko u naše ime sme da kaže, ko misli kao i mi, ko će biti tu za nas. – iz recenzije Merime Arnautović
