Violeta Milićević 
„Gde se parkirali svoju savest?” naziv je projekta u okviru kog je danas održan okrugli sto, gde su članovi udruženja sa invaliditetom izneli svoje probleme u cilju rešavanja parkiranja u gradu. Jedan od predloga je da dodela OSI nalepnica bude rigoroznija i da u dodelu budu uključena i udruženja.
Ovu grupu ljudi okupila je Jasmina Barać Perović, predsednica Niškog udruženja studenata sa hendikepom. Bio je to vapaj za razumevanjem i rešenjem problema sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju svakog dana. Problem parkiranja, iako deluje trivijalno za mnoge, postaje prava noćna mora za one koji svakodnevno moraju da se bore za svoje pravo na kretanje.
“Nas je danas ovde mnogo, mojih prijatelja, saboraca iz različitih udruženja osoba sa invaliditetom. Mi se svakodnevno suočavamo sa problemima, a jedan od najakutnijih je parkiranje”, kazala je Perović.
“U Nišu imamo 165 parking mesta za osobe sa invaliditetom, a izdato je preko 1000 nalepnica. Ovaj problem nije od juče. Pre nekoliko godina pokušali smo da smanjimo zloupotrebe vezane za izdavanje nalepnica, bahato parkiranje vozača, ali to nije dalo rezultate.”
Jasmina je progovorila i o osećaju nemoći kada vidi da osobe koje nemaju pravo zauzimaju mesta predviđena za one kojima su neophodna.
„Naše pravo na kretanje, pa samim tim i pravo na život, je ograničeno. Parkiramo se tamo gde možemo, ali to često znači da moramo da vozimo u krug satima, dok ne pronađemo slobodno mesto. To direktno utiče na naše zdravlje i svakodnevni stres.”
Jedan od prisutnih roditelja, koji ima dvoje dece sa invaliditetom, opisao je svoju svakodnevnu borbu sa istim problemom.
“Svaki dan moram da se svađam sa ljudima koji parkiraju na mestima predviđenim za osobe sa invaliditetom, a nemaju nalepnice. Ne samo da nam otežavaju život, već nam i oduzimaju dostojanstvo. Predložio sam da kazne za bahato parkiranje budu 20.000 dinara za one koji nemaju nalepnicu, jer samo na taj način možemo početi da rešavamo ovaj problem.”
„Imao sam jednu neprijatnu situaciju, gde se gospođica parkirala na mesto za osobe sa invaliditetom ispred Doma zdravlja. Pošao sam sa detetom na terapiju, zakasnili smo, jer je odbijala da se parkira na neko drugo mesto. Čak je zvala svoje ljudi, koji su trebali da me zaplaše”, otkrio je Srđan Veselinović iz Udruženja DAN.
Perović je naglasila i da grad Niš nema ni jedno personalizovano parking mesto za osobe sa invaliditetom, dok je u Beogradu situacija znatno bolja.
„U Beogradu imaju 500 personalizovanih parking mesta, a u Nišu nemamo nijedno. Već godinama se borim za to, pisala sam inicijative, molbe, ali ništa se nije promenilo.“
Podsetila je medije na Mariju Lazarević, osobu koja koristi invalidska kolica. Zbog nemogućnosti da nađe adekvatan parking u blizini svog doma, bila je prinuđena da se preseli u selo pored Niša.
“Život nam je već dovoljno težak, ali kada ne možete da se parkirate blizu svog doma, svakodnevno ulazite u konflikte sa komšijama, to postaje neizdrživo. To je dodatni stres koji niko od nas ne zaslužuje.”
“Nama ne trebaju fikusi, trebaju nam ljudi koji su odgovorni i spremni da rešavaju naše probleme,” emotivno je poručila Jasmina.
„Zato smo se okupili ovde danas, da apelujemo na sve nadležne da počnu da rade na ovom problemu. Niš je naš grad, volimo ga i ne želimo da se selimo odavde, ali moramo da živimo dostojanstveno“, poručila je.
Da ovo nije mali problem govori i priča jedne od žena sa invaliditetom, koja je morala da podigne kredit kako bi platila kazne za parkiranje, jer je OSI parking-mesto često bilo zauzeto.
„Sramota treba da se vrati u ovaj grad, jer ne možemo da podignemo savest nesavesnih ljudi koji, bez obzira da li imaju nalepnicu ili su je kupili, uporno staju i otežavaju nama život. Ovo je lična priča, ali ovo je priča svih nas. Priče ovih roditelja su vrlo emotivne. Mnogi od njih treniraju stoni tenis, plivanje i ostalo i ne mogu da odu na treninge. Tražeći parking-mesto njima prođe ceo trening”, dodaje Jasmina Barać Perović.
Ovom događaju su prisustvovali predstavnici grada, ali nije bilo predstavnika „Parking servisa”. Jasmina je pozvala sve prisutne da se pridruže u njihovoj borbi za dostojanstveniji život.
“Nećemo odustati dok ne rešimo problem parkiranja za osobe sa invaliditetom. Ovo je tek početak. Potrebni su nam sistemska rešenja, ali i empatija. Naš glas mora da se čuje.”
Niš, kao i mnogi gradovi širom Srbije, suočava se sa izazovima inkluzije i pružanja podrške osobama sa invaliditetom. Iako postoje propisi, njihova primena često izostaje, a ljudi poput Jasmine i ostalih prisutnih na okruglom stolu, ostaju u senci borbe koja ne bi smela biti njihova odgovornost. Njihov glas ne sme da ostane nečujan.
