Glas Juga 
Gora je predeo izuzetnih lepota na Šari nadomak Prizrena, dok su Goranci pošten i marljiv narod izuzetnih, zanimljivih običaja i tradicije, koji govori staroslovenskim jezikom (varijanta staroštokavskog dijalekta)
Oni Goru nose u svom srcu i vraćaju joj se ma gde da se nalaze.
Kao neko ko je i sam pripadnik ovog malog, ponosnog naroda sa Šare, sa srpskog Kosova u Republici Srbiji, želim da razvijem različitosti , ta sećanja, da obogaćujem Srbiju svim tim folklorom koji je čine sa raznim drugim nacionalnim zajednicama, sa srpskim narodom čiji sam ja deo, da razvijem mozaik tog naroda, složenost kakva postoji u Evropi.
Udruženi sa ljudima sa kojima delimo iste ideje i sistem vrednosti možemo svojim angažovanjem da unapredjujemo društvo u kojem živimo i radimo.
Goranci, zajedno sa većinskim narodom i ostalim nacionalnim manjinama, etničkim grupama i konfesionalnim zajednicama čine najlepši mozaik Srbije.
Gora je stara srednjovekovna župa, koja se pod tim imenom prvi put pominje sredinom 14. veka u raznim hristovuljama kralja Stefana Dečanskog, cara Dušana i manastira Sv,Arhandjela Mihaila i Gavrila. Zbog svoje vernosti, marljivosti i rada uživali su posebne privilegije od cara Dušana.
Tadašnju Goru sačinjavalo je 30-tak sela rasporedjenih na 500 km2 , naseljenih pevashodno slovenskim stanovništvom.
Treba istaći da na ovim prostorima nijedan od slovenskih naroda nije živeo osim Srba. Nakon pada srpskih zemalja pod vlasti osmanlija, medju poslednjim su primili islam, dugo odolevajuci pritiscima i nametima zavojevača.
Prošlost kao i sadašnjost potvrdjuje da su žitelji Gore duboko u sebi zadržali paganske i slovenske običaje, moral, jezik i način življenja. Pored verskih praznika , oni i posle 600 godina praznuju Božić, Vodice i druge praznike, Goranci i danas slave svoj najveći praznik Đurđevdan. Za Đurdjevdan Goranci planiraju dolazak u Goru čitave godine, a na to ih obavezuje jedinstvena poslovica “gde god da si, za Đurdjevdan kući da si”.
Kod Goranaca Đurdjevdan ima posebno i simbolično značenje, on se proslavlja kao staro-drevni saborski dan.
Oni dolaze iz svih krajeva sveta da bi proslavili svoj najveći praznik. Ovo su retki dani predaha za vredne Gorance, medju kojima ima puno uglednih lekara , profesora, vrsnih hirurga, inžinjera, književnika, slikara, ekonomista, pravnika , naučnih radnika, sportista, uspešnih poslovnjih ljudi, što razbija stereotip o tome da su Goranci samo i isključivo dobri poslastičari , pekari i kuvari. Oni su i dalje pečalbari, rasuti po celom svetu i ono što je interesantno, uvek vode i svoje porodice.
Đurdjevdan se slavi tri dana i on je za stanovnike Gore dan ljubavi, cveća, porodice i prijateljstva. To je dan kada se najveći broj devojaka i mladića zaljubi i kasnije venča. Takođe, tih dana se u Gori dogovaraju svadbe, koje se održavaju leti, i to uz iste običaje, pesme i nošnje kao i stotinama godina pre.
Od islamskih praznika najviše se slavi Barjam i Ramazan, ali su ljubomorno sačuvali svoj jezik, kulturu i običaje.
Islamizacija Goru zahvata u XVII veku i ona je trajala do početka XIX kada je u selu Brod umrla i poslednja hrišćanka koju i danas mnogi znaju kao baba Božanu, koja je bila strina oca Petra Kostića, poznatog srpskog književnika, kroz čiju se sudbinu i životni put može opisati istorija srpskog naroda u Staroj Srbiji za vreme turske okupacije.
Jedno od interesantnih pitanja , kada su Goranci u (Srbi Muhamedovske ispovesti) je, iz kojih razloga 1912. godine, kada su Kosovo i Metohija oslobođeni od Turaka se nisu vratili u svoju prvobitnu pravoslavnu veru, kada im je to naređeno od vlasti Kraljevine Srbije.
Tu postoje dva razloga.
Prvi je sto je, Kraljevina Srbija pristala zbog “pritiska” da se devet goranskih sela pripoji 1913. godine stvorenoj albanskoj državi , a drugi je što su se Goranci već našli u okruženju Albanaca, koji su se na te prostore nasilno naselili u tursko doba. Osim islamske prakse, Goranci poštuju i svoju nekadašnju, hrišćansku. Za Božić kuvaju kukuruz i dele ga komšijama, a kućna vrata kite ujutru na Božić hrastovim grančicama, dok žene mese Božićni kolač u koji stavljaju metalni novčić. Onaj od ukućana koji dobije parče kolača sa novčićem smatra se da će biti srećan cele godine. Veliku privrženost Goranaca svom današnjem poreklu možda najbolje ilustruju reči Sulj-kapetana, goranskog hajduka na samrti 1909 godine .
“Novu veru nisam upamtio, staru nisam zaboravio”.
Goranci, naučeni da žive u ne lakim okolnostima hoće da grade budućnost Srbije i svoju sopstvenu, potpuno integrisani, sa svim drugim kulturama čineći mozaik bogatstva Srbije, dajući svoj doprinos Matici Srbiji ali i svim drugim kulturama sebe tj svoju kulturu koju ljubomorno čuvaju. Gora opstaje u teškim trenucima, žilavošću svog naroda, koji se doduše više iseljen uvek vraća, katkad stvarno, a uvek duhovno, svojoj Šari, Đurdjevdanu, svojoj Gori.
Noseći u sebi zavet i istoriju predaka, svesni uvek sebe, integrišu se najbolje što mogu, pa se tako naša zajednica ovde u Beogradu, ničim ne razlikuje od svoje okoline i komšiluka, ali uvek tražeći da svoju pripadnost sredini dokaže marljivošću i odanošću, koja se nosi iz kuće.
Porodica je temelj Goranaca, koji ih čine posebnim, ali oni imaju i širu porodicu Srbiju, koju svojim postojanjem, delanjem i istrajavanjem, takođe žele da učine posebnim.
