Glas Juga 
To je buvljak, jedini u Nišu, kod OTC-a. Tu su ljudi koji prodaju stvari iz kuće, koji traže stvari po ulici i kontejnerima, ili koje im neko da stare stvari, a oni ih potom prodaju tu.
Cene se određuju prema kupcu, vremenu kada se kupuje i temperaturi. Najviše se, međutim, određuju prema tome koliko je prodavac gladan. Kod jednog prodavca i njegove žene, prazne bočice parfema su koštale 50 dinara, pune 100, dok je jedan orden iz Balkanskih ratova stajao 400 dinara.
Sviđa mi se kako izgleda taj prodavac. Ne kao lep što je siromašan i što se muči na buvljaku a ipak se smeje, nego mi se stvarno dopalo kako izgleda. Ima neku roze jaknu, izlizanu, braon somotske pantalone od sitnog somota, i nekakve patike, nekad bele a sada iznošene na sivo. Sve je to staro, ali kao za njega krojeno; šmekerski mu stoji, naročito pantalone dobro padaju na patike. Ima velike razmake između žutih zuba, gustu crnu bradu, kosu koja ne može da se očešlja i svetlo plave oči.
Pitao sam ga zna li mog druga, rekoh da svaki put dolazi, kupuje svašta, debelijedan je, nosi naočare, kratko je ošišan i ima kamionet. On mi kaže: “Ne znam ga, ja sam celo proleće i leto bio u zatvoru.” Pitam ga zašto je bio u zatvoru. Kaže da je bio zbog pištolja. Našao je neki pištolj i čuvao ga kao “ako” mu zatreba. Uhvate ga s tim pištoljem i osude na šest meseci. Kaže da je dobro prošao, da mu je to prvi put i zato mu je sudija progledao kroz prste. I još mi kaže: “Sirotinja ne treba da ima pištolj.” Svašta mi je padalo na pamet.
Odem od njega i hodam kroz te ljude i njihovu sirotinju. Vidim lepo uramljenu fotografiju crnokose devojke, koja se slikala svečano. Ili je mama slikala da drži tu sliku na stolu ili komodi. A sad je tu, na šatorskom krilu, lepa među starim cipelama, lekovima za pritisak i burgijama. Ta fotografija košta 50 dinara. Ako si neki sam i mator čovek bez porodice, neko siromašan i tužan, možeš da kupiš tu sliku u tom ramu, da je staviš gde živiš i da misliš kako ti je to ćerka i da ste se nešto posvađali, pa se ne javlja, ali ti je drago. A možeš i samo da je gledaš, da misliš ko je ona i šta sada radi, koliko ima godina i da li joj je ta lepota pomogla u životu. A tu sliku sigurno možeš da dobiješ i za 30 dinara, možda i za 20.
Posle sam kod jednog mršavog prodavca našao knjigu Milana Kundere sa posvetom.
Piše: “Dragoj prijateljici Sandri, za uspomenu na prelepo druženje.” Odmah pored je “Vladari iz senke” od Dejana Lučića. Ispod Lučića su stripovi Zlatne serije i Fudbalski priručnik za kondicione treninge, ime autora nečitko, prvih nekoliko strana fali i nekoliko poslednjih. Taj mršavi prodavac ima samo knjige i jednu kutiju. Na kutiji piše: “Electric fibrilator.” Piše još nešto, ali je vidljivo samo da je masa fibrilatora 5 kg. Nisam saznao čemu služi, ali mi je super zvučalo – “Electric fibrilator od 5 kilograma.” Zamisli!
Vratio sam se kod onog prodavca da kupim orden. Kada me je video, razvukao je širok osmeh i rekao da je za mene 300 dinara. Zavukao sam ruku u džep i izvukao sve što sam imao, hiljadu i kusur dinara. Pogledao me u neverici, shvativši da je to mnogo više od cene. Rukovao sam se s njim, poželeo mu sve najbolje i krenuo dalje. Na prelazu ispred mene stao je neki mali Ciganin na biciklu, sa tovarnim delom ispred, punim nekih stvari. Stao je na semaforu, đuska na raspadnutom sedištu i peva neki narodnjak.
