Violeta Milićević 
Vidovdan nije samo praznik, on je zavet, simbol, opomena i stub srpskog identiteta. Kao jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji, Vidovdan se već vekovima nalazi u centru kolektivne svesti srpskog naroda. Đorđe Bojanić, istoričar i glavni urednik sajta „Srpska istorija“, u svojoj opširnoj analizi podseća na višestruki značaj ovog datuma koji se danas, nažalost, sve više obeležava u atmosferi podela i zaborava.
„Vidovdan je jedan od stubova srpske državnosti i pobeda srpskih junaka. Junačkim ulaskom u Kosovski boj protiv mnogo jačeg neprijatelja i osvajača, knez Lazar je dao svoj život za odbranu hrišćanske Evrope i otadžbine, ušavši sa svojim vitezovima u Carstvo nebesko“, piše Bojanić.
Kosovska bitka iz 1389. godine ostavila je neizbrisiv trag u istoriji, ali i u duhovnom biću naroda. Po rečima Bojanića, mit o porazu se sve često prenaglašava, dok se istina zanemaruje: „Nakon ubistva sultana Murata, Bajazit ubija svog brata Jakuba i povlači vojsku ka Anadoliji da bi osigurao vlast. Tek nakon sedam decenija Osmanlije su pokorile Srbiju. Kako onda možemo govoriti o porazu?“
Vidovdan se prvi put zvanično praznovao kao državni praznik 1889. godine, povodom 500 godina od Kosovskog boja, kada je u manastiru Žiča obavljeno miropomazanje kralja Aleksandra Obrenovića. Tada je pokrenuta i izgradnja Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu. „Praznovao se sve do dolaska komunista na vlast 1945. godine, kada je ukinut“, navodi Bojanić.
On ukazuje da su Savindan, Vidovdan i Sretenje temeljna tri stuba srpskog identiteta. „Savindan je uvod u Sretenje, Cveti i Vidovdan. Put pravoslavni im je utemeljio Sveti Sava. Bez Savindana, ne bi bilo ni Vidovdana, a ni Sretenja.“
Posebno upozorava na zapostavljanje svetosavskog identiteta u savremenom društvu. „Sveti Sava se u ime celog naroda opredelio za Pravoslavlje. Na Vidovdan 1389. godine Srbi su se opredelili sa knezom Lazarom za odbranu Pravoslavlja i cele Evrope. A Evropa nam od tada okreće leđa.“
Na Vidovdan su se kroz istoriju dogodili mnogi sudbonosni trenuci za Srbe:
- 1869: Namesnički ustav Kneževine Srbije
- 1881: Tajna konvencija sa Austrougarskom
- 1914: Gavrilo Princip ubija Franca Ferdinanda
- 1921: Donet Vidovdanski ustav
- 1989: Obeležavanje 600 godina boja na Kosovu i govor Miloševića na Gazimestanu
- 1990: Ukidanje statusa konstitutivnog naroda Srbima u Hrvatskoj
- 2001: Izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu
- 2006: Otcepljenje Crne Gore
- 2008: Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova
Zato, piše Bojanić, „nije slučajno što su se na ovaj dan uvek dešavali ključni istorijski događaji. Naš dželat dobro zna šta znači Vidovdan.“
Poseban deo teksta Bojanić posvećuje spomenicima kosovskim junacima. Prvi stub podiže Stefan Lazarević 1397. godine. Drugi, drveni, Turci ruše. Treći, iz 1924, Albanci uništavaju 1941. godine. Današnji, Četvrti, visok 25 metara, podignut je 1953. prema nacrtu arhitekte Aleksandra Deroka. „Od 1999. godine okovan je bodljikavom žicom i pod nadzorom tzv. kosovske policije.“
Bojanić piše i o neostvarenom projektu Vidovdanskog hrama, koji je trebalo da bude podignut prema zamisli vajara Ivana Meštrovića. „Maketa hrama danas se čuva u Narodnom muzeju u Kruševcu. Neshvatljivo je što ovaj Memorijalni centar za sve srpske stradalnike još nije izgrađen.“
Zanimljiva je i tradicija da svake godine učitelj i glumac Saša Stojanović stane kao živi spomenik u rodnom mestu kneza Lazara, u Prilepcu, podsećajući na zavet:
„Ko je Srbin i srpskoga roda, I od srpske krvi i kolena, A ne došo u boj na Kosovo, Ne imao od srca poroda, Ni muškoga ni devojačkoga…“
„Dok je Vidovdana i dok ga Srbi proslavljaju, za nas nema poraza. Dovoljna je činjenica da ni jedan Srbin ne zaboravlja imena Kneza Lazara, Miloša Obilića, Vuka Brankovića…“, zaključuje Bojanić.
„Ali danas dočekujemo Vidovdan posvađani, razjedinjeni, ostrašćeni, puni mržnje. Upravo onako kako su to oduvek želeli oni koji rade na nestanku srpskog naroda. I još od njih tražimo podršku – u Briselu, Strazburu, Zagrebu…“
„Probudi se, svetosavska Srbijo, to je jedini put. Kakvi budemo sutra, bićemo dovjeka.„
Izvor: Đorđe Bojanić, Srpska istorija
