Violeta Milićević 
Već 25 godina, Budimir Milenković iz Prištine živi s bolnim pitanjima na koja nema odgovore. Njegov brat Svetomir Milenković (1961), nastavnik u Obiliću i Prištini, nestao je u avgustu 1999. godine, a do danas mu se gubi svaki trag. Njihov otac, Milenković Momčilo, koji je odbio da napusti Prištinu nakon smrti supruge, ubijen je tog istog meseca.
„Moj otac nije želeo da napusti Prištinu. Kada je moja majka preminula 1998. godine, rekao je da će biti sahranjen pored nje i da neće nigde da ide. Tog krvavog 2. avgusta 1999. godine, ubijen je u našem domu, zadavljen stolnjakom“, ispričao je Budimir, s očiglednom tugom u glasu.
Kobnog dana, otac Budimira Milenkovića bio je u prisustvu svoje unuke, maloletne ćerke Budimirove sestre, koja je bila svedok užasnih događaja.
„Moja sestrična je gledala kako ubijaju njenog dedu. Nju nisu dirali, ali su odneli sve što su mogli iz kuće. Ona i danas pamti svaki detalj. Sa osam godina neko da gleda ubistvo i kidnapovanje, maltretiranje, to se ne zaboravlja“, kazao je Milenković i dodao da nakon toga niko od njegove porodice nije ostao u Prištini.
Budimir je bio u Nišu kada je dobio informaciju da mu je otac ubijen, a brat kidnapovan. Iako je porodica preživela nezamislive gubitke, borba za pravdu traje već više od dve decenije.
„Jedino suđenje koje sam imao bilo je 2005. godine. Pre toga sam, zajedno sa sestričnom, bio pozvan da identifikujemo počinitelja. Ona ga je prepoznala po gipsu na ruci, ali pravda nikada nije bila zadovoljena“, prisetio se Budimir.
Osmogodišnja devojčica je bila prisutna kada je ubijen deda, ali i kada joj je ujak odveden. Njegovu sestru su, kako su rekli “pomilovali”.
“Izvršena je eshumacija oca da bi se ustanovilo čime je ubijen. Nakon trećeg suđenja Nataša Kandić i Sandra Orlović oslobađaju počinioca, pošto je bio navodno maloletan i nije znao šta je uradio. Uhvaćen je u Francuskoj za dilovanje droge i po haškoj poternici za ubistva ne samo moga oca i brata, već puno kojih zločina. Nakon par godina on je oslobođen kao nevino lice”, priča Milenković.
Na slici Svetomir Milenković koga su kidnapovali Albanci
Na pitanje da li je saznao sudbinu svog brata, Budimir je odgovorio:
„Ne, ni dan-danas ne znam ništa. To je ono što me najviše boli. Otac je sahranjen u Prištini, ali za mog brata nemam ni trag.“
Budimir Milenković danas živi u Nišu, ali redovno posećuje Prištinu i održava kontakte sa starim prijateljima, iako je porodična kuća uništena.
„Ja nisam osoba koja nosi mržnju u srcu. I dalje komuniciram sa svojim građanima, prijateljima Albancima iz Prištine, sa kojima sam odrastao. Svi mi, bez obzira na nacionalnost, prošli smo kroz teška vremena“, zaključio je Budimir.
Priča porodice Milenković je podsetnik na brojne tragedije koje su zadesile obične ljude tokom rata na Kosovu. Iako vreme prolazi, rane ne zaceljuju, a potraga za pravdom i istinom ostaje večna.
Pročitajte još…
Dve decenije tuge i čekanja: Porodice nestalih sa Kosova zahtevaju pravdu
