Violeta Milićević 
Pre tačno 26 godina, 7. maja 1999. godine, Niš je ujutru zavijen u crno. Sa NATO aviona, u sam centar grada bačena su dva tovara kasetnih bombi, zabranjenih međunarodnim konvencijama. U naletu smrtonosnih projektila život je izgubilo 16 civila, među njima i trudnica Ljiljana Spasić koja je bila u sedmom mesecu trudnoće. Više od 20 građana je ranjeno. Tog dana pogođena je i zgrada pored patologije Kliničkog centra, a bombaški napad ponovljen je 12. maja u naselju Duvanište — tada, srećom, bez žrtava.
Zastavnik u penziji Živorad Mijačić, koji je u trenutku bombardovanja stigao iz pravca Kosova prevozeći ranjenog vojnika, i dalje se jasno seća svake sekunde tog užasa.
„Vraćao sam se sa Kosova i u tom trenutku nalazim se u centru Niša. Prevozio sam ranjenog vojnika i bio u vozilu, a u trenutku kada su počele prve eksplozije, srećom, nismo bili u direktnoj opasnosti. Onda smo, međutim, videli da se sve dešava baš pred nama i da je opasnost ogromna. Naredio sam vozaču da skrene ka Komandi Armije, znajući da u tom trenutku ne postoji sigurnost ni na ulicama Niša.
Nismo znali šta da radimo, ali sve je bilo tako brzo. Ja sam prepoznao da moramo brzo da pomognemo povređenima i odlučio da krenemo prema bolnici, a ne da jurimo ka skloništu. Mnoge ljude sam dovezao u bolnicu, a deo njih je bio u kritičnom stanju. Bila je to prava drama.
Toliko je bilo prašine u Šumatovačkoj, da nisam ni znao u kom pravcu da idem, ali sam imao odgovornost da pomognem onima kojima je najpotrebnije. Nismo znali šta nas čeka“, priseća se Mijačić.
Rušilački tragovi bombardovanja i danas su vidljivi na fasadama zgrada, ali i u sećanjima Nišlija. Tog dana, grad nije bio vojna meta, a kako ističe istoričar i predstavnik SUBNOR-a Goran Milosavljević, napad na Niš bio je „osvetnička akcija zbog herojskog otpora na Košarama i u drugim delovima Kosova“.
„Kasetne bombe, kojih je bilo čak dva puta u Nišu, bile su najčešće korišćene na Kosovu i Metohiji. Ali, ovo što se dogodilo u Nišu, nije imalo vojne ciljeve. Vojska se povukla još pre početka bombardovanja, pa su ovo bila direktna osvetnička dejstva zbog herojske odbrane na Košarama i Kosovu. Niš, kao veliki industrijski grad, nije imao vojne ciljeve. Ove bombe su bile samo sredstvo za izazivanje što veće štete civilima, i to se odražavalo na živote svih nas. Smatrali su da treba da napadnu i unište ono što nije vojno važno, ali sa ogromnim posledicama po obične ljude.“
U znak sećanja na poginule, kod Spomenika civilnim žrtvama na Univerzitetskom trgu položeni su venci. Poruku da se žrtve nikada ne zaborave poslali su predstavnici Grada, države i boračkih udruženja.
„Mi se danas sećamo žrtava i to ćemo raditi dok postojimo kao država i narod. Nikada ne smemo zaboraviti ono što je happened, jer se takve stvari ne smiju ponoviti. Naša odgovornost je da čuvamo sećanje na njih i da ukažemo mlađim generacijama na značaj poštovanja mira i života svakog čoveka. Moramo da se setimo i njihovih porodica koje su ostale bez svojih najbližih, jer je to deo naše istorije koji nas podseća na vrednost života“, poručio je Zoran Antić iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Predsednik Skupštine grada Niša, prof. dr Igor Novaković, naglasio je značaj kolektivnog pamćenja.
„Generacije rođene nakon 1999. godine moraju da znaju i pamte šta se dogodilo, da bi ovo iskustvo postalo svetionik za našu budućnost. Nikada ne smemo da zaboravimo te žrtve i ovu tragediju, jer nas to čini jačima i mudrijima. Živimo u vremenu kada se sve menja, ali sećanje na ove događaje nam pomaže da ne zaboravimo te vrednosti koje nas čine ljudima.“
Napad kasetnim bombama izveden je iz holandskih aviona, a nakon tragedije u Nišu, Holandija je prestala da koristi tu vrstu municije. Ipak, za porodice žrtava, posledice su večne.
„Ovi ljudi su potpuno nevini stradali u nečemu što je presedan u savremenoj istoriji — bez odluke bilo kog međunarodnog tela, izvršena je agresija na suverenu državu. Danas, vođenjem uravnotežene spoljne politike, Srbija čini sve da sačuva svoj suverenitet i spreči da se ovakvi zločini ponove“, rekao je Antić.
Dugih pet dana nakon ove tragedije, 12. maja, kasetne bombe su ponovo bačene na Duvanište. Srećom, tada nije bilo poginulih, ali je bolna stvarnost ratnih strahota ostala neizbrisiva.
Sedmi maj ostaje datum duboko urezan u kolektivnu svest Nišlija. Ulica Šumatovačka, gde su tog dana ljudi krenuli po lekove ili na pijacu, postala je simbol tragedije i upozorenje čitavom čovečanstvu: da se ratovi nikada ne vode nad civilima, i da se zločini ne smeju zaboraviti.
