Glas Juga 
Selektor muške šahovske reprezentacije Srbije, Miodrag Perunović doneo je zlato sa nedavnog Evropskog prvenstva u Budvi i nakon 34 godine obradovao naciju. Zahvaljujući ovom istorijskom uspehu, Perunović je proglašen za sportsku ličnost godine Niša za 2023. godinu.
Ispisali ste istoriju i postali evropski šampioni. Koliko je bilo teško napraviti šahovski drim-tim koji je obradovao naciju, to jeste sa kakvim ste se izazovima i/li teškoćama suočavali na putu do ovog veličanstvenog uspeha?
“Kako dani prolaze, polako ali sigurno postajem svestan istorijskog uspeha i trenutka u kom smo se kao ekipa našli. Posebno sam srećan što sam deo tima koji će kroz istoriju ostati upamćen po nečemu izuzetnom, što nije polazilo za rukom ni velikanima srpskog šaha poput Gligorića, Ljubojevića i drugih. Što se tiče Drim-tima… Drim-tim se “kalio” godinama i koliko god se nekom naš uspeh činio iznenadnim, postoje broje okolnosti koje su do njegovog nastanka dovele.
Iako sam tih godina bio jako popularan kao trener, jer sam na čak 11 Svetskih prvenstava sa mojim učenicima uzeo čak 10 svetskih kadetskih i juniorskih medalja, između ostalog i sa jednim od najmlađih velemajstora u istoriji srpskog šaha Milanom Zajićem, nekoliko sam puta odbijao u prošlosti da budem selektor muške i ženske reprezentacije, jer sam bio svestan teške situacije u tadašnjem Šahovskom savezu Srbije, polarizacije među šahistima, brojnih podela u svim šahovskim strukturama, te velikoj neslozi i podmetanjima kojima su manje više svi bili izloženi u to vreme. Prosto nisam želeo da ulazim u priču sa izvesnim negativnim ishodom. I kada sam se konačno 2018. godine prihvatio selektorske pozicije, dočekao me je najgori mogući scenario – tadašnji prvotimci nezadovoljni radom Saveza, kao i odnosom tadašnjeg predsednika Saveza prema njima, odbili su da nastupe na Olimpijadi u Batumiju 2018. godine.
U takvoj situaciji, iako kritikovan, odlučio sam se, i pored mogućnosti da nastupe sasvim dobri velemajstori, da šansu dam mladim igračima: Dušanu Popoviću, Milošu Roganoviću, Marku Neneziću, Milanu Zajiću i u tom trenutku mnogima (ne i meni) potpuno nepoznatom Velimiru Iviću. Iako smo se fenomenalno borili i bili u top 10 ekipa tokom čitave Olimpijade i čak u pretposlednjem kolu imali dobijen meč protiv favorizovanih Norvežana, platili smo danak neiskustvu i potpuno dobijen meč izgubili. I naravno kako to obično biva kad ne iskoristite svoje šanse, sledi kazna, meč sa višestrukim šampionima Azerbejdžancima koji nas je u potpunosti deklasirao. Meni lično je takav rezultat bio veliko razočarenje, ali i ogromno trenersko i selektorsko iskustvo za buduće izazove. Međutim, ta Olimpijada je dala jednog od članova zlatnog tima – Velimira Ivića.
Samo godinu dana kasnije, na Evropskom timskom prvenstvu, 2019. godine u Batumiju, u Gruziji, sličan scenario. Samo dva standardna prvotimca su pristala da nastupe: Aleksandar Inđić i Nikola Sedlak, dok ostali i dalje odbijaju zbog sveukupno loše atmosfere u Šahovskom Savezu Srbije. A onda, sve se odjednom promenilo dolaskom u ŠSS jednog čoveka – ambicioznog Dragana Lazića, koji je i sam bio šahista što je puno doprinelo boljem razumevanju problema šahista, lakšem nalaženju sredstava, boljoj organizaciji unutar samog Saveza, reprezentativci dobijaju pomoć, ustanovljava se Srbija open, kada kreće puni oporavak srpskog šaha i stvaranje dobre klime za buduće uspehe.
Koji je Vaš moto kojim se rukovodite u radu i šta je to što Vam je predstavljalo “vetar u leđa“ tokom Evropskog šampionata?
“Vodim se Konfučijevom maksimom – izaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš niti jedan dan u svom životu! Iako radim u Apelacionom sudu u Nišu, u zaista sjajnom okruženju, i sa još boljim ljudima, uživam istinski u onome što radim kada je šah u pitanju, obožavam ga, kao doduše i većina pasioniranih ljubitelja ove igre i šah je poput bolesti zavisnosti, onog trenutka kada uđete u taj svet, teško ćete izaći iz njega.
Možete nekad godinama i decenijama da ga zaboravite ili zapostavite, ali pre ili kasnije ćete se vratiti u svet tog zanesenjaštva. Ipak jedna stvar me je posebno dirnula, a to je ogroman broj ljudi koji me je sve vreme zvao, navijao za nas i naš uspeh, pa čak i davao savete.
Posebno moram da napomenem sina Uroša koji je i sam vicešampion Srbije do 10 godina i koji je nastupio ove godine i na Svetskom prvenstvu u Egiptu do 10 godina i koji bi me svake večeri zvao, pitao kako smo prošli, radovao se iskreno onako dečački svakom našem uspehu, a po dobijanju parova i savetovao ko i kada treba da igra! Brojni su primeri pozitivne energije i vibracija koje sa nam tokom takmičenja davane, ali, posebno bih istakao podršku i sav taj izliv pozitivnih emocija – mojih nišlija, koji su na vest da je nišlija posle četrdesetak godina doneo zlato, na najlepši način iskazali iskreno oduševljenje kada su saznali za moj uspeh i rezultat. Tako nešto je na mene ostavilo posebno jak utisak!
Posebno je me je dirnuo i doček koji su mi kolege iz Apelacionog suda priredile, jer čitav Apelacioni sud je tog dana došao na proslavu iznenađenja, a to je ono čemu se istinski radujete i što vam srce čini punim, jer i na poseban način predstavlja satisfkaciju svega onog dobrog što ste kroz svoj radni i prfesionalni vek činili. Hvala im svima na tome!”
Aleksandar Grejam Bel je svojevremeno rekao: Sve misli usmerite na trenutni zadatak. Sunčevi zraci ne gore dok ih niste svesni. Rukovođeni mišlju velikog naučnika, postavlja se pitanje da li je upravo koncentracija, koju je Bel imao na umu kada je ovo rekao, ključna stvar u šahu i da li Vi i Vaš tim koristite određene vežbe za koncentraciju pred mečeve?
“Koncentracija je apsolutno jedna od ključnih stvari u šahu. Zapravo je nemoguće na ovako ozbiljno takmičenju bilo šta uraditi bez profesionalnog odnosa pojedinaca te njihove savršene koncentracije i pristupa za vreme samih partija ali i turnira. Na nivou tima ne postoje specijalne vežbe za koncentraciju, ali sve što činite kao selektor i prvi trener tima je u funkciji maksimizacije svega: brojne šetnje sa igračima su ne samo u cilju sakupljanja crvenih krvnih zrnaca i boljeg funkcionisanja mozga, već i razvijanja timskog duha među igračima i potrebe da svi osećaju tim kao jedan i delovanja sa jednim ciljem a to je ostvarivanje što je moguće boljeg rezultata, bavljenje ostalim fizičkim aktivnostima, ali i vedrom i zabavnom atmosferom na nivou tima, te pojedinačnom pričom sa igračima u okviru kojih pokušavate da podignete njihovo samopouzdanje i ukažate im na neke propuste. Jer, imajte u vidu da smo na takmičenju startno krenuli sa 10. pozicije, da nas niko nije video ni kao favorita za neku od medalja a ponajmanje zlatnu, da ste imali mnogo jače pojedince, svetskog prvaka u timu Norveške, svetski poznate igrače u ostalim timovima, ali da su se ponašajući se sebično, egoistički, i dovoljni sami sebi, trudili da zadovolje samo svoje interese ali ne i povinuju se ciljevima tima. Dakle, bez pozitivne atmosfere na nivou tima, uspeh tima nije moguć.”
Mnogim šahistima je kao polazna tačka upoznavanja sa ovom viteškom igrom bila knjiga V. S. Vanštejna-Kombinacije i zamke u otvaranju. Koju knjigu biste Vi izdvojili kao onu koja je bila početak upoznavanja sa šahom?
“Ha, ha…Interesantna polazna osnova i verujem da je upravo ta knjiga mnogima predstavljala “ulaz” u svet šaha. Kada sam ja u pitanju, moj šahovski put je bio drugačiji. Najpre sam od oca Ljubivoja inače poznatog međunarodnog šahovskog sudije, organizatora i igrača naučio osnove šaha, da bih nakon toga sa bratom Predragom počeo da igram brojne partije gde mi je davao “foru”, prvo damu i dva topa, pa damu topa i lovca, pa damu i topa i tako sam vrlo brzo napredovao dok nismo došli do ravnopravne borbe, kada je otac shvatio da od mene nekad nešto šahovski može da bude i kada mi je poklonio legendarnu šahovsku knjigu od Dragoslava Andrića “Šah igra miliona” koja je bila namenjena početnicima, mada i mnogim boljim igračima je često služila kao dobar podsetnik fundamentalnih šahovskih stvari. Od tada do dana današnjeg, ne prestajem da kupujem i čitam šahovske knjige, doduše i sam sam objavio 4 knjige za najprestižniju izdavačku šahovsku kuću Chessable i sve ovo zaista pokazuje svo bogatstvo šaha kao igre.”
Koliko Vas čini ponosnim činjenica da Niš ima evropskog šampiona u šahu nakon 34 godine?
“Iskreno govoreći vidim i potpuno mi je jasno koliko je ovaj naš uspeh odjeknuo u javnosti! Svakodnevno, ne samo ja, već i igrači, čak i članovi rukovodstva, dajemo veliki broj intervjua, imamo brojna gostovanja na raznim TV-ima, radijima, u emisijama, pa možete misliti, verovali ili ne, samo je moj otac primio preko 70ak poziva! Ipak, ono što me je posebno oduševilo je pozitivna energija i u pravom smislu reči oduševljenje mojih Nišlija! Brojne svakodnevne čestitke, pozivi, poruke, ali iznad svega “brdo” pozitivnih komentara na društvenim mrežama! Ne zaboravite da su upravo te društvene mreže mesto gde uvek imate i jednu i drugu stranu medalje. U ovom slučaju, stvarno je bio primetan pozitivan “vajb” Nišlija koji su istinski doživeli ovaj moj uspeh kao svoj, što u suštini i jeste i što je potpuno razumljivo, jer nije da u prošlosti nije bilo ovako velikih uspeha na Jugu Srbije ali su stvarno bili retki.”
Foto: privatna arhiva
Doveli ste Srbiju na sam vrh evropskog šaha, bez medijske pompe što pokazuje da je šah nepravedno u senci mnogih drugih sportova u kojima nismo baš toliko uspešni kao u šahu. Očekujete li da će Vaš uspeh doprineti većem ulaganju u šah i podići interesovanje za ovu najumniju i najzagonetniju igru kod mladih naraštaja?
“Činjenica je da ni Jugoslavija u ono vreme tako moćna, sa svim čuvenim imenima, poput Gligorića, Matanovića, Matulovića, preko modernijih Ljubojevića, našeg nišlije Marjanovića, a ni Srbija, nikada nisu uzeli Evropsko zlato, iako su pojedinačno svi bili vrhunski šahisti i imali sjajne rezultate. Isto tako, ni mediji nisu obraćali dovoljno pažnje i davali šahu mesto koje zaslužuje. Vidljivo je i da se sada prosto utrkuju u pogledu intervjua, emisija, davanja pohvala, nagrada, ali valjda je tako u životu, ništa bolje ne uspeva od samog uspeha.
Država je već na pravi način sagledala značaj našeh uspeha i šaha kao takvog – predsednik države nam je priredio prijem što je za šah i šahiste od ogromnog značaja, obećao nam tri puta veći budžet, dakle podrška države nije izostala, ali i sponzori treba da se uključe, pa ljudi pitam vas u kom smo tako masovnom ekipnom sportu bili evropski prvaci! Ej, Evropski prvaci! Konačno, interesovanje klinaca i roditelja za šah nikad nije izostajaloi mišljenja sam da će čitav ovaj talas ili bolje rečeno “cunami” šahovskih događanja nužno kroz nekoliko godina dati rezultat.
Ako ništa, po logici stvari, iz kvantiteta mora da izađe neki kvalitet! Uostalom ja sam mom gradu i državi, svojim delovanjem dovoljno dao, sada je na vama medijima da zablistate, a u konkretnom slučaju, hvala vam, vi konkretno to i činite, prvi ste koji ste u Južnoj Srbiji objavili nešto u vezi uspeha našeg tima i mene kao pojedinca, pa ću vam se uvek rado odazvati, recimo kad uzmemo Olimpijsko zlato.”
Izvor: HDI
