Violeta Milićević 
Veseljaci starog Niša imali su svoje kafane. U jednima su se sastajali trgovci, u drugima zanatlije, svoje kafane imali su i činovnici, železničari… Kafane su bile staleške. Lumpovalo se i pravilo se džumbusi u „Margeru“, „Esnafu“, „Dobriču“, „Zaplanjskom srezu“… Kad bi se u njima sastali „đuveč čardaši“ bilo je tu pesme, svirke „sče do kolena“ i smeha do suza. I naravno, brdo ispijenih špricera i čokanja. Stare Nišlije su zaista umele da se smeju i vesele. Pa i na svoj račun.
Da ne beše Sremca, spisatelja od duha, Niš bi bio siromašniji za „Ivkovu slavu“ i „Zonu“. Nikada ova naša pokoljenja ne bi saznala za muke Ivka Jorgandžije kojima nije bilo ravnih tri županije dalje. Zato su se stare Nišlije grohotom smejale Ivku kad je došao da se izjada predsedniku opštine.
Pravi Ivko Jorgandžija, snimak iz 1895.
„More znaješ još, gospodine, kol’ko sam ja baksuz“, cvili Ivko , „a onija pa ko’lko su ludi. Onija pa ludi Kalča zaseja nasred avliju, sas pušku preko kolena kako onaj Musa Ćesedžija u Kačanik u staro vreme, pa me stra’ da poginem za ništo. A lud je, lud, gospodine! Će me utepa k’o šotku“.
Nije bilo lako sirotom Ivku. U njegovu avliju zaseli Kalča, Smuk i Kurjak, pa tri dana slave li slave – Ivkovu slavu.
Smejali su se naši stari i Stevanu Sremcu što „turija u knjige“ Kalču , a ovaj u kafani „Balkan“ hteo da ga „utepa“. Nisu se Nišlije smejale samo Ivku. Pre više od 50 godina sličnu slavu imao je i Vlastimir Đorđević. U njegovu kuću uselili se prijatelji, baš kao kod Ivka, pili, lumpovali, pevali -dan i noć. Što nije mogla da uradi policija-učinila je parika koja je pala na vreo šporet, zapalila se, a gosti morali „na vazduh“.
Mnogo smeha u starom Nišu bilo je i na račun Alekse „Spasene“, kome je pokojni glumac Duca Cvetković posvetio pesmu „Udavija se eden nišlijski kalfa ju Nišavu baš kod Brzi Brod“. I dok su se ljudi smejali Aleksi, glumac Duca je gledao da se njihovi nikad ne sretnu… Alekse nema, nema ni Duce, ali je ostala pesma koja se i danas peva.
Krajem dvadesetih godina Nišlije su se grohotom smejale Niškoj Banji, „toploj vodi“, odnosno nadzornom inženjeru Vladislavu Cvetanoviću i njegovom „epohalnom otkriću“. Ovaj Nišlija je, naime, pronašao „aktiv“ – ciglicu koja se stavlja na obolelo mesto i bolesnik začas ozdravi. Govorio je da taj „aktiv“ leči reumatizam, išijas, „stolicu“, ženske bolesti… A kad je inženjer zatražio dozvolu za izradu većeg broja „aktiva“, tadašnje Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja nije pokazalo razumevanje za njegovo „otkriće“ i zabranilo mu da izrađuje čudotvorne ciglice. Smeh na njegov račun i onih koji su poverovali u čudotvornu moć „aktiva“ niko nije mogao da zabrani.
U novije vreme, stare Nišlije su se od srca smejale vojnom muzičaru Dušanu Višiću. Ovaj Nišlija voleo je dobru kapljicu iznad svega. Kad je pre podne odlazio na probe orkestra u kasarnu, kod današnje gimnazije „Svetozar Marković“, birao je ulice u kojima nije bilo kafane da ne bi pao u iskušenje. Međutim, kad se vraćao ušao bi u svaku kafanu, i dok bi došao do Palilule, u kojoj je stanovao kao prizetko, već bi bio dobro naćeflesan. Treznio se satima duvajući u trubu.
Bio je u starom Nišu i jedan kafedžija koji je voleo da kuša prijatelje. Tako je jednom, da bi isprobao karakter jednog stavio srebrnjak. Malo posle eto prijatelja. „Gazdo će da davaš za mene i društvo neki čokanj“, veli on, a nogom gazi srebrnjak i saginje se da ga uzme. Ali, hoćeš – srebrnjak zakovan. Na to će gazda: „Rakiju ću da davam, ali da mi više nisi nikad ušao u kafanu!“
Stare Nišlije smejale su se čitajući ondašnju štampu. U Nišu je nekada izlazio list „Revija“. Vlasnik i odgovorni urednik bio je učitelj Todor Kostić koji je izjavljivao da list nije imao nikakvu političku orijentaciju. Međutim, tadašnja cenzura mu je često iz lista izbacivala članke koji su bili upereni i protiv države. Umesto njih, Todor bi obično ubacivao: Tresla se gora, reodio se MIŠ!
Nišlije su se tresle od smeha.
Izvor: Narodne novine
Autor: Simon Milčić
