Emilija Marjanović 
ZAŠTO JASENOVAC NIJE OSLOBOĐEN? PITANJE KOJE I DANAS PROGONI SRPSKU SAVEST I BOLI, A NA TO PITANJE NEMA ODGOVORA… SAMO SRAMOTA.
Postoje pitanja od kojih narod beži. Ne zato što nema odgovor, već zato što svaki odgovor boli.
Jedno od njih je i ovo: ako su tokom 1943. godine postojale „oslobođene teritorije“, ako su postojale vojske, pokreti, ideologije i zakletve… zašto niko nije krenuo da razbije kapije Jasenovca?
Kako je moguće da je, na samo nekoliko kilometara od tih „slobodnih zona“, postojala fabrika smrti u kojoj su Srbi klani, bacani u jame, spaljivani, davljeni… i to sve do samog kraja rata?
LOGOR KOJI NIJE BIO SAMO LOGOR
Jasenovac nije bio običan logor. To je bio sistem zla, državni projekat Nezavisne Države Hrvatske, pod vođstvom Ante Pavelića, inspirisan ideologijom Adolfa Hitlera.
Tamo nije postojala industrijska smrt kao u Nemačkoj. Tamo je postojala: ruka, nož, malj.
I upravo zato, Jasenovac je bio više od logora. Bio je simbol jedne namere: da Srba ne bude i da se istrebe.
GDE SU BILI SVI, GDE SU BILI OSTALI SRBI VAN NDH?
Istorija će reći: rat je bio složen. Gerilski. Težak.
Ali narod ima pravo da pita:
Gde su bili Srbi van okupiranih granica NDH?
Gde su bili partizani?
Gde su bili četnici?
Gde su bili svi koji su se zaklinjali u borbu protiv zla?
Pod vođstvom Josipa Broza Tita, partizanski pokret je vodio rat koji je imao svoju logiku. Napad na utvrđen logor značio bi velike gubitke. Možda i neuspeh.
Ali zar postoji veći razlog za napad od spasavanja sopstvenog naroda?
S druge strane, snage pod komandom Dragoljuba Mihailovića bile su daleko, rascepkane, u drugim zonama rata, često više zaokupljene međusobnim sukobima nego zajedničkim ciljem.
I tu dolazimo do najbolnije istine:
Srbi u Jasenovcu nisu imali nikoga… da im pritekne u pomoć i oslobodi zla, godinama. Nije to trajalo mesecima, već godinama… što zabrinjava, znam da je to pitanje bolno i bez odgovora.
STRAH, RAČUNICA ILI NEŠTO TREĆE?
Postoji objašnjenje da bi svaki napad izazvao odmazdu… masovno ubijanje zatvorenika.
Postoji i objašnjenje da nije bilo dovoljno snage.
Ali postoji i pitanje koje istorija često izbegava:
Da li je Jasenovac bio dovoljno „važan“ u strategijama onih koji su vodili rat?
Jer rat se vodio i za vlast posle rata. A u tim računicama, stradanje Srba često nije bilo prvo pitanje… kao da je bilo nebitno.
TIŠINA NAKON RATA
Kada je rat završen, Jasenovac nije postao srpski
Jerusalim stradanja.
Nije postao centralno mesto pamćenja. Naprotiv.
U duhu „bratstva i jedinstva“, priča je ublažena. Žrtve su postale „žrtve fašizma“… ili „jugoslovenske“ žrtve… a ne srpske.
Narodi su izjednačeni.
A istina je gurnuta pod tepih.
Danas imamo novi problem… broj žrtava.
Od nekadašnjih i već utvrđenih 700.000 stradalih samo u Jasenovcu, stigli smo do rasprava da li je 100.000, 120.000 ili nešto treće… sramota, jadno.
Suština je svakako u tome da je postojao plan da jedan narod nestane.
NAROD BEZ IMENA ZA SVOJU ŽRTVU
Jevreji imaju Holokaust. Romi i Jermeni imaju svoj genocid i nazive.
A Srbi?
Srbi još uvek nemaju jedinstven naziv za stradanje u NDH.
Nemaju mauzolej dostojan žrtava.
Nemaju ni mesto u obrazovanju koje ta tema zaslužuje.
I zato se dešava ono najgore… zaborav.
ZAVRŠNA REČ
Pitanje sa početka ostaje:
Zašto Jasenovac nije oslobođen?
Možda zato što nije bilo snage.
Možda zato što nije bilo jedinstva.
Da li je samo bila borba za vlast? Ili, možda zato što nije bilo volje.
Ali šta god da je odgovor… on nije dovoljan.
Jer dok god ne budemo imali hrabrosti da postavimo teška pitanja o sopstvenoj prošlosti i na njih odgovorimo… nećemo imati ni snage da sačuvamo istinu o sopstvenim
žrtvama.
A narod koji zaboravi, rizikuje da mu se istorija ponovi.
Jasenovac nije samo mesto.
To je ispit savesti jednog naroda… našeg srpskog naroda.
Otvoreno pitanje
I tu se otvara još jedno, opasno pitanje koje mnogi izbegavaju.
Da li je stradanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bilo samo „lokalni zločin“ – ili deo širih geopolitičkih interesa velikih sila i struktura koje su u tom ratu vodile sopstvene računice?
Jer teško je poverovati da svet nije znao… a zločin je trajao godinama.
Teško je poverovati da nisu postojale informacije.
Teško je poverovati da nije bilo mogućnosti da se reaguje.
Ali je očigledno da nije bilo volje.
Između velikih strategija, ideologija i budućeg poretka sveta – srpske žrtve nisu bile prioritet.
I tu leži možda najteža istina:
ne samo da je zlo postojalo, već je i tolerisano.
Kada se danas govori o odgovornosti, ne sme se gledati samo u izvršioce, koji su svakako najodgovorniji.
Ali, mora se gledati i u one koji su znali… a nisu ništa učinili.
Istorija nije samo pitanje ko je ubijao… to znamo – ubijali su Hrvati, ustaše, koji su pobili preko milion Srba na prostoru NDH.
Istorija je i pitanje ko je dozvolio da se ubija.
A pojedinci hoće i Alojzija Stepinca da rehabilituju i proglase svetim… zovu ga i blaženi.
Ne ponovilo se… ali, istinu moramo da znamo… znam i da istina boli, a nekada može i da osramoti.
Priredio: Đorđe Bojanić, urednik sajta Srpska istorija
