Emilija Marjanović 
Kada se istorija prećutkuje, narod polako gubi pamćenje. U vremenu u kome živimo, čovek je okružen informacijama više nego ikada u istoriji.
Televizije, internet portali, društvene mreže i medijske platforme neprestano proizvode nove sadržaje.
Ipak, upravo u tom moru informacija, srpski narod često ostaje bez najvažnijeg prava na istinu o sopstvenom stradanju… uvek bez precizne suštine.
Zato je pitanje kulture sećanja jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja srpskog naroda.
Poslednjih decenija svedoci smo da su mnoge teme iz srpske istorije ili potpuno zanemarene ili predstavljene isključivo iz ugla koji odgovara političkim i ideološkim interesima velikih sila i centara moći.
O stradanju Srba govori se malo, stidljivo i često sa dozom autocenzure, kao da je srpskim žrtvama unapred određeno da ostanu bez glasa i bez dostojnog mesta u kolektivnom pamćenju sveta.
U tom kontekstu treba posmatrati i svedočenja reditelja Milorada Bajića, koji je godinama govorio o zabrani prikazivanja svojih dokumentarnih filmova na Radio-televiziji Srbije. Njegovi filmovi bavili su se temama stradanja Srba u NDH, na Kosovu i Metohiji, u ratovima devedesetih, kao i svedočenjima preživelih i istorijskim dokumentima koji su decenijama bili potiskivani iz javnosti.
Bez obzira na različita tumačenja i političke kontroverze koje prate pojedine teme iz novije istorije, jedno pitanje ostaje suštinsko: ima li srpski narod pravo da govori o svojim žrtvama?
Ako drugi narodi imaju pravo na kulturu sećanja, muzeje stradanja, nacionalne memorijalne centre, rezolucije, udžbenike iz istorije sa temom o srpskom stradalništvu i filmove o svojim tragedijama, onda to pravo moraju imati i Srbi.
Posebno mesto u srpskom stradalničkom pamćenju zauzima kompleks logora Jadovno i sistem logora NDH, koji su bili mesta masovnog uništavanja srpskog naroda, Jevreja i drugih žrtava ustaškog režima.
Istoričari i istraživači decenijama su prikupljali svedočanstva, dokumenta i imena postradalih.
Među njima značajan doprinos dao je i Đuro Zatezalo, koji je sistematski beležio podatke o žrtvama Jadovna.
Te teme nisu samo istorijska pitanja. To su pitanja morala, savesti i odnosa prema precima.
Istina nije mržnja.
Podsećanje na žrtve nije nacionalizam.
Poštovanje sopstvenih predaka nije „retrogradnost“, već osnovno civilizacijsko pravo svakog naroda.
Decenijama je u srpskom društvu stvarana atmosfera u kojoj je bilo poželjno govoriti o tuđim stradanjima, dok se o srpskim žrtvama često ćutalo kako se ne bi „remetili odnosi u regionu“.
Takva politika ostavila je duboke posledice. Mnoge generacije mladih Srba završile su škole, a da gotovo ništa nisu naučile o Jasenovcu, dečijim logorima za srpsku decu, Jadovnu, Prebilovcima, Glini, Starom Brodu, masovnim stradanjima u NDH ili progonu Srba sa vekovnih ognjišta.
Istovremeno, srpski narod je često u svetskim medijima predstavljan isključivo kao kolektivni krivac za sve ratove devedesetih, bez ozbiljnog prostora za složenije i objektivnije sagledavanje istorijskog konteksta. U takvom ambijentu, mnogi Srbi osetili su da im je oduzeto čak i pravo na sopstveno viđenje istorije.
Zato je važno da postoje autori, istoričari, publicisti i dokumentaristi koji će istraživati teme koje su godinama bile skrajnute. Ali je isto tako važno da sve istorijske teme budu obrađivane odgovorno, na osnovu proverenih izvora, arhivske građe i naučne metodologije, jer samo istina može biti trajan temelj nacionalnog dostojanstva.
Srpskom narodu nije potrebna propaganda.
Potrebna mu je istina.
Ne istina koja će služiti dnevnoj politici, već istina koja će pomoći da razumemo sopstvenu prošlost, sačuvamo nacionalno pamćenje i vaspitamo generacije koje će znati ko su, šta su i zašto je važno čuvati svoje duhovne i istorijske korene.
Za budućnost bez mržnje, ali i bez zaborava.
Tihi pregaoci koji brane srpsko istorijsko pamćenje od zaborava
Suština je da srpsku istorijsku svest danas više čuvaju pojedinci nego sistem.
Ali, činjenica je da je po pitanju kulture sećanja danas mnogo bolje nego što je to bilo pre više od decenije… a to traje od 1878. god, pa se temelji u 1918. god, pa ključno zatiranje srpstva 1945. god… i traje do danas… i nikako da se tog balasta oslobodimo…
Veliki doprinos očuvanju srpske istorijske svesti danas daju pojedinci, istraživači, publicisti, dokumentaristi, rodoljubiva udruženja i malobrojni sajtovi koji se bave srpskom istorijom, kulturom i stradanjem našeg naroda.
Iako u velikoj većini bez zarade i apanaža, institucionalne podrške, bez finansijskih sredstava i bez medijskog prostora koji zaslužuju, ti pregaoci godinama strpljivo sakupljaju svedočanstva, arhivsku građu, fotografije, stare tekstove i zaboravljene priče, kako bi istina došla do naroda.
Mnogi od njih taj posao obavljaju iz osećaja moralne i nacionalne dužnosti, žrtvujući sopstveno vreme, porodični mir i lična sredstva.
Dok veliki medijski sistemi često ćute o važnim temama srpske prošlosti, upravo ti ljudi nose težak teret očuvanja istorijskog pamćenja. Ipak, to ne bi smelo da ostane samo na pojedincima.
Kultura sećanja ne sme zavisiti isključivo od entuzijazma nekolicine ljudi i rodoljuba. To bi morao biti sistemski, nacionalni i kulturni zadatak čitavog društva – državnih institucija, obrazovnog sistema, medija, naučnih ustanova i kulturnih centara. Narod koji ne ulaže u sopstveno pamćenje, vremenom postaje duhovno обезličen i lak plen tuđih tumačenja istorije.
Zato su ljudi koji danas čuvaju srpsko istorijsko nasleđe istinski tihi borci nacionalne svesti.
Njihov rad često nije dovoljno vidljiv, niti dovoljno cenjen u javnosti, iako svakodnevno rade posao koji bi u ozbiljnim državama bio deo nacionalne strategije kulture i obrazovanja.
Upravo zahvaljujući takvim pregaocima, mnoge istorijske istine nisu potpuno pale u zaborav.
Priredio: Đorđe Bojanić
