Emilija Marjanović 
„Moj otac je od malih nogu slušao priču o Čegarskoj bici i izdaji, koja ga je duboko potresla. To je u njemu probudilo potrebu da istražuje, ne preko knjiga, već kroz kazivanja starih ljudi iz Кamenice i Donjeg Matejevca. Ta ljubav je postala porodična misija“, kaže Srđan Marković.
Danas u održavanju kompleksa učestvuje i njegova ćerka Milica, koja je stalno prisutna na Čegru. Prema njegovim rečima, briga o ovom mestu zahteva najmanje dva do tri čoveka, naročito u danima kada pristižu posetioci iz različitih krajeva zemlje.
„Sve radimo dobrovoljno. Turistima nudimo kafu, sok ili rakiju – sve besplatno, jer je važno da čuju priču i da je prenesu dalje“, ističe on.
Marković izražava zadovoljstvo što posetioci dolaze iz svih krajeva Srbije, pa i iz Republike Srpske i bivših jugoslovenskih republika. Ipak, žali što Nišlija ima sve manje.
„Nažalost, u poslednjih nekoliko godina veoma mali broj niških škola dolazi organizovano. Osim škole „Car Кonstantin“, koja je dovela učenike osmog razreda prošle godine, drugih primera se ne sećam“ kaže on.
Zato upućuje otvoreni poziv nastavnicima i školama da dovedu učenike na Čegar, i ističe da poseta ne mora biti skupa niti organizovana preko agencija.
„Može se gradskim prevozom, malo pešaka, malo druženja, malo istorije – i deci će to biti jedan lep i važan dan“, poručuje Srđan Marković.
