Glas Juga 
Posle vašeg burnog života kao telohranitelja i ogromne životne tragedije, počinjete da se bavite našom istorijom i istorijskim ličnostima. Osnivač ste i fondacije „Lazarica“. Šta vas je pokrenulo da se u ovoj meri posvetite našoj duhovnosti, veri i istoriji?
Prvo je došla spoznaja — gubitak sina po povratku iz rata i želja da ga ponovo zagrlim u Carstvu nebeskom. Glas sa neba koji kaže „ZASLUŽI“, gubitak straha ovozemaljskog i svakodnevno razmišljanje o Bogu.Moj posao je nosio ovozemaljske rizike — čuvao sam najugroženije ljude u Evropi i kretao se na ivici života. Tada me je put vodio u arhive tuđih istorija (kroz posao) i shvatio sam da gde god uđeš — postoji srpska istorija.
Postavio sam sebi pitanje: „Zašto me Bog vodi ovuda i ovo mi pokazuje?“ Shvatio sam da treba da učim ono što je jedino ispravno — verovati kao sveti oci i naći istinu o srpskoj istoriji.
Prvo sam bio poslušnik i rab raznih „očева“ crkve, dok nisam shvatio da njima dajem, a ne Bogu. Zatim sam osnovao fondaciju i krenuo da budem pravi rab Božiji — da pomažem mom narodu i da, koliko mogu uz pomoć Gospoda, otvorim oči svom narodu.
Kako su nastajale vrhunske pesme: „Vidovdan“, „Litija“, „Lazarica“, „Nebeska litija“, „Zvona Notr Dama“, „Silni care“, „Daj mi, Bože“, „Nebeski narod“…?
U svim tim putevima Bog je preko mene pisao te pesme. U početku nisam to shvatao — mislio sam da su to moja dela, dok nisam naučio da ja pišem, a On šapuće.Posramim se kada me hvale i tapšu, jer znam da pesme nisu moje, već Božije. Ja sam se samo „kandidovao“ kod Njega i rekao da želim. Ako Bog da — biće ih još mnogo.
Vaša fondacija „Lazarica“ pomaže ugroženim ljudima na Kosovu i Metohiji. Kako vidite izlaz iz situacije koja nas je zadesila na Kosmetu? Da li treba proglasiti okupaciju?
Kosovo je naš krst i naše sve. Proglašenje okupacije je tehnička stvar koja je odavno trebalo da se sprovede.U zemlji u kojoj vladaju već skoro jedan vek kukavice, interesne grupe i robovi srebra, u zemlji u kojoj se ljudi prodaju i svi imaju cenu — teško je sprovesti taj tehnički deo, jer čak i da se to uradi, oni bi nastavili da se prodaju i ne bi znali šta dalje.
Lazar je svu bahatost pojedinaca stavio u isti sveti boj. Kosovo i Metohija moraju biti oslobođeni u našem vremenu, jer u suprotnom niko neće videti Carstvo nebesko.
Sa teroristima nema pregovaranja. Plaše nas „celim svetom“, ali zamislite da se svi vratimo Bogu i Svetom knezu Lazaru — ko će protiv nas ako Njih imamo uz sebe? Ako nemamo Njih, ni ceo svet ne može da nas odbrani — izgubićemo sve.
Ispričajte nam kako ste kao telohranitelj iz Srbije ušli u arhiv Vatikana i šta ste tamo videli?
U poseti Vatikanu bio sam kao prvi prsten obezbeđenja francuskog predsednika (tada kandidata). Prvo sam rekao: „Ja u ovo zlo ne ulazim“ i tražio zamenu, ali Bog je ipak hteo da uđem i stanem pored srpskih svetih knjiga.Video sam ukradenu istoriju svih naroda. Oni uzimaju istinu od svih nas i prave narode robovima — kao nekada Egipćani, plasiranjem laži.
Kako izgleda Vatikanska biblioteka?
Kao i svaka, ali je ogromna i mračna. Kažu da ima osamdeset kilometara polica. Postoji deo koji je „našminkan“ za posete i deo koji se zove Apostolski arhiv — on je zatvoren.
Zbog zvaničnog vraćanja knjiga iz Francuske, koje je oteo Napoleon, i zbog kandidata koga sam čuvao, ušao sam u taj zatvoreni deo. Nisam ni sanjao šta ću videti — svu srpsku istinu u mračnom podrumu Vatikanskog zla, gde se nalazi 80 kilometara polica knjiga a sedamnaesti red je o srpskoj istoriji.
Zašto naša država ne traži pravu i autohtonu srpsku istoriju koju ste vi videli u Vatikanu?
Zato što mislimo da imamo Srbe na vlasti i u državi i rodoljube kojima je to dužnost i posao decenijama. To je problem od Berlinskog kongresa koji traje i dalje. Oni samo nose srpska imena i pasoš, ali duh im nije srpski — već vatikanski.Krv nije merna jedinica večnosti, već duh. Mi živimo više od jednog veka u vremenu u kom se plasiraju laži i oni tako u kontinuitetu gase ovaj narod. Oni su sluge zla, a ne Boga.
Kako je stradao car Dušan Silni?
Prema knjizi „Memoar despota Stefana Lazarevića“, Dušana je otrovao grčki vidar Alesios Paskalis (premijerno objavljujem) na putu za Carigrad. To dokazuje da je Dušan krenuo na Carigrad, što mu je bio životni san.Citiрам despota: „Te se zatrešoše dveri dvora i pade naš predak divovskog izgleda i duha, i stade garda, i stade pohod, i stadoše sve naše želje, i pade car. Ne osetiše svi kao što Silvan oseti, te krenu kao vuk zavijati ka nebu.“
Opisuje pad Dušana s konja i potvrđuje postojanje Silvana — psa srpske rase koju je Tito uništio, kao i sve srpsko.
Gde se nalaze knjige koje je svojom rukom napisao Sveti Vasilije Ostroški?
Takođe u Vatikanu — sve, od Njegove mladosti. To sam kasnije saznao, a nije tajna da i crkva za to zna.
Da li smatrate da smo mi Srbi autohton narod na Balkanu?
Mi smo narod od koga je nastao sav takozvani slovenski narod. Mi smo najčistija loza od praoca Avrama i Isaka.I genetika to potvrđuje — i taj deo sam našao u Vatikanu. Naš genetski kod je stariji od svih naroda. Najbliži su nam Egipćani, Jermeni i Izraelci — ostali su došli kasnije.
Šta mislite o delu Vuka Karadžića, koji je prodavao naše knjige?
Vuk Karadžić je bio mason. Nikada nije imao veru; prodavao je čak i svoju ćerku po bečkim dvorovima. On nas je preobratio u pismu i možda nam nešto olakšao, ali mi nismo narod koji je Bogu predviđen za olakšavanje, već za stradanje.On je nama nametnuo Vatikan i Beč, i toga nismo svesni. Kupovao je sve i njima nosio — to je bio njegov zadatak. Dоказ svemu je to što je bio jedini „Srbin“ u Titovo vreme na slikama u školama. Zašto? Zato što su bili istog duha — nije imao veze sa nama.
Do pre par godina, u udžbeniku istorije za šesti razred osnovne škole, koji je napisao Rade Mihaljčić, tvrdilo se da su Albanci starosedeoci na Kosovu i Metohiji, a da su im Srbi oteli zemlju i preuzeli običaje i kulturu. Nažalost, to su generacije naše dece učile. Kako vi sagledavate te surove činjenice?
To je samo jedan od mnogih detalja. Đavo je radio vekovima u tri smene, a mi smo spavali.Ovom narodu treba pravi duh — onaj o kome pišu sveti oci. Moramo sve da promenimo, počev od svoje kuće. Vratimo prave vrednosti.
Kako? Lako. Kako god izgledalo teško — nije teško. Samo nedostaje vođa koji ima „link“ sa Bogom. Kako smo mi Srbi izgubili pravu veru? Šta se to desilo sa nama?
Istinom. Ovo sam već delimično odgovorio. Mnogo je kongresa i pakta (sporazuma) ovaj narod i njegovi vođe prihvatili.
Koji su vam naredni planovi?
Nastavljam dalje u istom pravcu, a planove ostavljam Bogu. Živim od jutra do mraka slušajući i čekajući Božiji glas.Molim se Bogu i pokušavam da svakog dana napravim novi poen za Carstvo nebesko. Ako me Bog kandiduje da mogu da pomognem još svom narodu — spreman sam da stradam, ako moje stradanje dovede do buđenja svesti i duha.
Nisam pesimista i znam da će Bog podići narod, ali nas čeka još mnogo stradanja.
Ceo narod je postao sprdačina Zapada i sami su spremni da od tragedije prave sprdnju. Svi su u tom „modu“ — samo se šale i glume zanimljivost. To je demon koji je ušao u naše kuće i crkve, sve je postalo privid i maska.Zamislite da idete na mesto gde se karte kupuju, a mesta su ograničena — to je ono što dolazi posle. Ali nikoga nije briga za te karte kao nekada naše pretke; već se tuku za trenutne olakšice i Ligu šampiona.
Srbin ima tri tipika:
- Savršeno življenje u veri,
- Porodicu i crkvu,
- Savršeno umiranje za veru.
Intervju vodio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
Intervju možete pročitati na sajtu Srpska istorija.
