Glas Juga 
Kada je reč o bezobalnosti samih granica Stare Srbije koje su i danas predmet retkih diskusija, stiče se utisak da će uvek biti sporenja ko sve pripada identitetskoj književnosti Stare i Južne Srbije. Ako i spomenemo neka nesporna imena poput Grigorija Božovića, Anđelka Krstića, Jelene Dimitrijević, da li bismo mogli da ne spomenemo književne zaljubljenike u Srpski Jug poput Dragiše Vasića, Stanislava Krakova, Vladana Stojanovića Zorovavelja, Mite Dimitrijevića koji su iz različitih razloga, možda i opravdanih, ponekada bili skrajnuti i pomalo zaboravljeni.
Gde smestiti jednog Pavla Sofrića Niševljanina koji je toliko bio zaljubljen u zavičajni identitet da se to vidi i iz imena. Možemo li prećutati osnivača naučne fantastike Lazara Komarčića koji je rođen u Staroj Srbiji i tu dobio te maštarije koje su bile ispred svog vremena. Udeo Stevana Sremca i Bore Stankovića koji do danas oblikuju mentalitetske odrednice, pa i sinonime za dva velika centra – Niš i Vranje. Kako je odavno (1926) zapisala Ivanka Ivanić: „Već se mnogo pisalo kod nas o Južnoj Srbiji, najviše o njoj, a izgleda nam i danas nova, tek otkrivena, nepoznata. A ipak oduvek naša. Iz njene slike, šarene i davne, tako fantastične crpeli smo snagu i hranu za naš nacionalni život. Sva je srca naša nosila u sebi. Snovi svih dečaka naših procvetali su iz njenih pesama. Drug je ona nama od detinjstva i svedoči nam veru u vrednost i hrabrost našu i sećanje na nju“.
Upravo zato je taj „južni san“ tako moćno odjekivao i u delima ljudi koji nisu bili poreklom iz ovih krajeva, to se osetilo i u modernom dobu u fabulama Milorada Pavića, Radovana Belog Markovića, Dragoslava Mihailovića ili u magijskom realizmu Slobodana Džunića. Ako uđemo dublje u identitetsku matricu zakopanog književnog blaga, otkrićemo Zariju R. Popovića iz Gnjilana, Stevana Samardžića iz Raške oblasti, Krstu Ljumovića iz Štipa, Nikodima S. Savića iz Peći, a otkrićemo i to da je Njegošev prvi učitelj Misailo Cvetković Bajkuš iz Trna, današnja Bugarska. Da li pamtimo imena Mihaila Velića, Janićija Popovića, Tomu Smiljanića?
Pominjemo sva ova imena, a mogli bi sve to da svedemo na obrazac snage gorostasa, diva, koji u srpskom ključu ima istočnik u superherojima srpske epike Marku Kraljeviću iz Prilepa, hajduk Veljku Petroviću koji je po duhu okrenut Jugoistočnoj Srbiji ili još dalje da stignemo do Relje Ohmućevića koji je nezaobilazan kada spominjemo Rilu. Imena svetitelja iz Pčinje, Lesnova, Osogova, Kratova ušla su u identitetski kod našeg naroda.
Ne može se književni Srpski Jug obuhvatiti ni fabulama, ni autorima, jer je bezobalnost mesta gde se srpska priča susreće sa orijentalnim i levantinskim duhom tako dramatična da ritmovi odjekuju u svakom od pomenutih pisaca od kojih su neki direktno uronjeni u taj južni san, a neki su samo dotakli taj svet Stare Srbije, gde se krije ceo naš arhetip.
I danas ima nastavljača te književnosti. Ime Vladimira Vučkovića sa romanima Vrana u paunovom perju, Srodne duše, a posebno Hromi, pojavljuje se kao trag na toj neiscrtanoj mapi tajnovite književnosti Stare Srbije.
