Violeta Milićević 
Sećanje na prošlost često donosi čaroliju starog vremena, a kroz priču o niškim kafanama i hotelima, oživljavaju se vremena kada je Niš bio ispunjen gostoljubljem. Godine 1940. grad je bio domaćin 217 ugostiteljskih objekata, što je iznenađujuća cifra ako se uzme u obzir da je grad imao svega 46 hiljada stanovnika. Raznolikost je bila ključna – od hotela do kafana, svako je mogao da pronađe mesto po svom ukusu.
U to vreme, Udruženje niških ugostitelja bilo je stub zajednice, sa 284 člana, čiji su se ugostiteljski objekti svrstavali u različite kategorije po značaju. Uz priče o uglednim hotelima, niške kafane takođe su čuvale svoje tajne i anegdote.
„U Nišu je radilo 217 hotela, gostionica, kafana, bifea, krčmi, narodnih kuhinja, ugostiteljskih poslastičarnica, zdravljaka i jedna ruska kuhinja“, zabeleženo je u Niškom vesniku.
Prema navodima novinara Simona Milčića, svi oni bili su svrstani u nekoliko redova – hoteli sa restoranima bili su prvog, gostionice drugog, a ostalo trećeg reda. Na osnovu ovog razvrstavanja, prema „redovima“ -plaćan je i porez.
„U svojoj ranijoj istoriji, pa sve do oslobođenja od Turaka 1878. godine Niš je imao hanove i karavan-seraje, a onda su počele da niču kafane. Svi niški ugostiteloji bili su organizovani u svom udruženju, osnovanom još 1822. godine. U oči Drugog svetskog rata Udruženje niških ugostitelja brojalo je 284 člana, a sedište udruženja nalazilo se u Ulici Oblačića Rada. Predsednik udruženja bio je Dimitrije Kocić, potpredsednik Borivoje Stefanović, a sekretar Petar Miljuš“, piše Mičić.
Tih godina u Nišu su postojala tri hotela: „Park“ braće Milana i Koste Stojiljković, zatim „Orient“ (na tom mestu je sada Ambasador) vlasnika Aranđela S. Mitića i „Ruski car“ (danas objekat bioskopa Vilin grad) Tase Ilića.
Bilo je u to vreme u Nišu i gostionica sa prenoćištem. Najpoznatiji su bili „Atina“ Radeta Arackog i „Knjaževac“ (kasnije hotel Niš) čiji je vlasnik bio Svetozar J. Petrović.
U daljoj prošlosti, početkom druge polovine 19. veka, sobe za prenoćište imala je i „Stara Srbija“, u kojoj su bile i štale za stoku, jer se pre izgradnje pruge Beograd – Niš putovalo volovskim i konjskim zapregama.
U tim vremenima, uglavnom, svaka kafana imala je svoju priču i svoje goste. U kafani „Knjaževac“ gazda Toša je 1923. godine tri meseca krio od žandarma bugarskog revolucionara Georgija Dimitrova tokom njegovog ilegalnog boravka u Nišu.
A bilo je i ovakvih situacija i događanja.
U hotelu „Park“ braća Stoiljković su na priboru za ručavanje ugravirali „ukradeno od Stoiljkovića“. Kafanu „Palas“ su zvali baksuz kafana. Šta sve dovitljivi gazda nije priređivao u njoj, pa – ništa…
Nazivi kafana često su odražavali raznolikost i duh vremena. Od „Slovenije“ do „Makedonije“, svaka kafana imala je svoju priču i atmosferu. „Zlatni plug“, „Novi Pazar“, „Njujork“, samo su neki od intrigantnih imena koja su odisala šarmom i misterijom.
„Evo nekih: „Branković“, „Solun“, „Slovenija“,„Mali Pariz“, „Amerika“, „Hrelja Krilatica“ (!), „Mančester“ „Kajmakčalan“, „Dva Crnogorca“, „Baštovan“, „Moravski srez“…
I još: „Zlatni plug“, „Njujork“, „Strahinjić Ban“, „Jermenin“, „Bristo“, „Novi Pazar“, „Jugoslavija“, „Stara Srbija“, Makedonija“, „Dunđerče“, „Gračanica“, „Zlatni bor“, „Kursula“, „Moskva“, „Grkinja“, „Nadežda“, „Venecija“, „London“, „Zlatni top“, „Koloseum“…
…pa dalje: „Katakomba“, „Leskovac“, „Zaplanjski srez“, „Švajcarija“, „Šuman“, „Karlovac“, „Novi Niš“…“, pisao je novinar Simon Milčić u Niškom vesniku
I sve su dobro radile govorili su naravno, retki živi neposredni svedoci i konzumenti.
Priča o niškoj ugostiteljskoj sceni nije samo priča o mestima za ispijanje kafe ili večernjeg provoda; ona je svedočanstvo o bogatoj kulturi i nasleđu grada, otkrivajući slojeve života i običaja tog vremena. Kroz ove priče, grad Niš oživljava se kao mesto gde su se susretale sudbine, gde su se rađale ideje i gde su se tkale nezaboravne uspomene.
Izvor: Niški vesnik, autor: Simon Milčić
