Violeta Milićević 
Kazandžijsko sokače, danas poznato po kafanama, restoranima i turističkom šarmu stare arhitekture, nekada je bilo srce zanatskog života u Nišu. U ovoj ulici, koja je sačuvala duh nekadašnje čaršije, vekovima su se nizale radionice majstora. Upravo tu je svoje prve korake napravio i Aleksa Stamenković, svima poznat kao deda Leka – poslednji kazandžija u Nišu.
„Počeo sam da učim zanat 1966. godine u Kazandžijskom sokačetu, tadašnjoj ulici Jerneja Kopitara. Škola je bila kod džamije, a zanat sam prihvatio zahvaljujući roditeljima. Bili smo siromašni i morao sam da se opredelim za neku vrstu posla. Taj zanat me je obradovao i zavoleo sam ga već na početku. Nastavio sam da ga radim sve do danas, iako sam u penziji“, priseća se Stamenković.
Njegovi dani počinjali su u sokaku poznatom po zvucima čekića i mirisu bakra.
„Kazandžijsko sokače bilo je čuveno po kazandžijama. Pravili smo kazane za pečenje rakije, za topljenje masti i bakarne prskalice za vinograde. Bilo je posla, ljudi su radili vinograde, voćnjake… danas je drugačije. Posla nema kao nekada, plastika je zamenila bakar, a vinogradi su zapušteni“, objašnjava on.
Iako je bio deo uglednog i cenjenog zanata, vremena su se promenila.
„Devedesetih, raspadom Jugoslavije, sve je krenulo nizbrdo. Bilo je sve manje posla, majstori su nestajali, a danas u Nišu nema nijednog kazandžije osim mene. Nekada nas je bilo mnogo, sada sam ostao sam“, kaže Leka.
Na pitanje da li ima učenike, sa žaljenjem odmahuje glavom: „Niko neće da se opredeli za ovu vrstu zanata. Težak je, prljav posao, traži mnogo ljubavi i odricanja. Ja, dok mogu, radiću. Ali da li će ga neko nastaviti – to zavisi od mladih.“
Fotografija nastala ispred radionice u Kazandžijskom sokačetu
Sećanja na dane provedene u Kazandžijskom sokačetu i dalje ga prate kada prođe kroz obnovljeni sokak.
„Kad vidim sve te kafiće i restorane, setim se radionica u kojima smo učili i radili. Kažem mladima – ja sam ovde učio zanat – a oni me gledaju začuđeno. Ipak, drago mi je da prođem tuda, jer me podseća na neka prošla vremena.“
Deda Leka ostaje simbol jednog zanata i vremena koje polako nestaje iz Niša.
„Biti kazandžija nekada je značilo biti ugledan i cenjen. Danas su to samo uspomene. Ali ja ću, dok imam snage, i dalje popravljati, krpiti i pomagati ljudima – jer je to moj život“, zaključuje poslednji kazandžija Niša.
