Violeta Milićević 
Selo Manastir, smešteno iznad Proseka, nadomak Niške Banje, zvanično je najmanje selo u Nišavskom okrugu – prema poslednjem popisu, ima svega četiri stalna stanovnika. Iako naizgled napušteno, tokom leta oživi zahvaljujući vikendašima i posetiocima koji dolaze zbog mira, prirode i istorije duge nekoliko vekova.
Prema predanju, selo je nastalo još u 13. veku, kada je, kako se veruje, Sveti Sava 1234. godine na putu za Carigrad blagoslovio vino u Sićevačkoj klisuri.
U Središtu sela je manastir Svetog Nikole koji ima korene još u 14. veku, a prvi pisani trag datira iz 15. veka. Dva turska popisa iz 16. veka potvrđuju postojanje muškog manastira. Nakon 1690. godine, manastir je ostao bez monaha, a oko 1750. naselile su se prve porodice sa Kosova, među kojima su bili sveštenici Marko i Panajot, koji su obnovili život oko crkve. Tako je nastalo selo koje nosi ime po svetinji.
Crkva je preživela seobu naroda, bila je parohijska crkva do 2018. godine, a potom je kratko postala ženski manastir. Poslednjih godina obnavlja se uz pomoć meštana i prijatelja.
Manastir je stradao u ratovima krajem 19. veka, a freskopisci poput Draga Levata (1838) i Marka Minoja (1878) ostavili su značajne umetničke tragove, uključujući ikonostas.
Pored crkve nalazi se groblje sveštenika koje služi kao seosko groblje. Iza crkve raste kruška stara oko 150 godina, sa tri sorte na jednoj krošnji – jedinstveni prirodni fenomen i simbol dugovečnosti ovog mesta.
Jedan stalnih stanovnika sela je Svetozar Marković, koji u Manastiru živi već 26 godina.
„Kupio sam parče zemlje od rođaka, vratio se zbog prirode. Ovo je raj na zemlji. Nemam ni penziju ni socijalno, ali sam do neba srećan. Ako imate Gospoda – imate sve,“ kaže Svetozar i dodaje:
„Zimi nema nikoga, ali leti bude više ljudi, vikendaši dolaze. Ali stalno nas ima svega četvoro – ja i još troje.“
Ipak, neki sećanja ne blede. Ljubiša Đorđević, koji je rođen u Manastiru 1950. godine, ispričao je kako se iz sela iselio još 1968.
„Tada je bila migracija, svi su odlazili. Od moje kuće ostala je samo ruševina. Vlasnik koji je kupio kuću je umro, sin živi u Beogradu, i sad pokušavam da je otkupim, ali bez uspeha“, kaže Ljubiša.
Prisustvo prirode i blizina svetinje inspirišu i umetnike. Miodrag Džunić, poznat kao Džuna, Nišlija koji sa suprugom Viktorijom već decenijama dolazi u Manastir, kaže da je selo bilo sudbinski dar.
„Kada je Viktorija prvi put kročila ovde, očarala ju je priroda. Odluka da ovde dođemo bila je naš izbor srca. Nju je beton Beograda umorio. Ovaj kutak je bio mir koji joj je trebao“, kaže Džunić i dodaje.
Njegova supruga Viktorija, ispiraciju je upravo u ovom selu pronašla za brojne stihove i knjige.
“Rođena sam u Beogradu. Sećam se prirode u Košutnjaku,Avali,ali mladost to tada nije toliko registrovalo.Ta ljubav da se iz zatvorenog prostora da se dođe u ovo zelenilo se razvijala postepeno”, kaže Viktorija Džunić.
Iako selo danas broji tek nekoliko duša, svaki njegov kamen priča priču. Od Niša je udaljeno oko 17 kilometara, a od najbližeg naseljenog mesta – Proseka – samo dva i po. Put do Manastira vodi kroz Sićevačku klisuru, pored puta stoji putokaz – tiho podsećanje da iza zelenih krošnji postoji mesto koje nosi ime – Manastir.
Na dan Svetog Nikole, seoske slave, selo na trenutak oživi. Pali se sveća u crkvi, okupljaju se potomci i prijatelji, evociraju uspomene na nekadašnji život koji je, kako sagovornici kažu, bio težak, ali bogat – ljudima, decom i nadom.
„Mir, priroda i Gospod. Šta čoveku više treba?“ – zaključio je Svetozar koji je jedan od retkih stalnih stanovnika.
Možda ovo selo ima samo četiri stanovnika, ili jednog, ali ima dušu veću od mnogih gradova.
