Violeta Milićević 
Pećina iznad sela Gornji Dušnik na Suvoj planini predstavlja važnu istorijsku tačku u borbi srpskog naroda protiv osmanske vlasti. Ona nije samo prirodni zaklon, već i mesto gde su se u najtežim trenucima skrivali oni koji su čuvali ideju slobode.
Istoričar i pisac Vladimir Vučković podseća na dve ključne istorijske prekretnice kada je unutrašnjost pećine predstavljala spas za srpsku vojsku.
„Nakon Čegarske bitke 1809. godine, veliki broj ljudi je bežao u planine, tražeći skrovišta od turske odmazde. Pećina na Suvoj planini, prostrana i zaklonjena, bila je jedno od takvih utočišta, gde su žene, deca i starci pronalazili sigurnost“, rekao je Vučković.
Tri decenije kasnije, 1842. godine, posle neuspeha Niške bune, narod se ponovo setio ovog skrovišta. Među vođama bune bili su Nikola Ilić Srndak iz Gornjeg Dušnika i Stojan Ilić Čavdar iz Velikog Krčimira. Njihova borba za oslobođenje Niša od Turaka ostavila je dubok trag u istoriji, ali se, nažalost, nije završila pobedom.
„Jedan od vođa Niške bune bio je upravo iz Gornjeg Dušnika – Nikola Ilić Srndak, veliki narodni prvak koji je jasno istakao cilj bune: oslobađanje Niša od Turaka. Zajedno sa Stojanom Ilićem Čavdarom iz Velikog Krčimira sukobio se sa Turcima kod Eminove (Prve) Kutine, ali su izgubili bitku kada su im Arnauti prišli s leđa, preko Seličevice“ , istakao je Vučković.
U turskim istorijskim izvorima jos uvek postoji odgovor Čavdara i Srndaka Sabri paši u Tvrdjavi, kada su mu vratili zlato kojim je pokušao da ih podmiti. „Vrati paši zlato i poruči mu da u Zaplanju nema više ništa za Turci!“ – poručili su.
Ovo nije samo priča o bežanju, već i o otporu. Ovi ljudi su imali jasnu viziju slobodnog Niša, mnogo pre nego što je to postalo stvarnost 1878. godine.
„Danas, nažalost, grad im se nije odužio na način na koji su zaslužili“, dodao je Vučković.
Možda je vreme da se priča o Srndaku i Čavdaru ponovo oživi i zauzme mesto koje zaslužuje u kolektivnom sećanju.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
1 komentar
Пре битке код Еминове Кутине, Стојан Чавдар пружио је отпор Турцима код Курвиног града. Али су Турци, после победе код Ћурлинца „исто тако успели да победе Стојана Чавдара, који је био посео висове око Курвин-града, да брани Турцима прилаз за Ниш”[53].
После пораза у бици код Курвин-града „Чавдар и остале вође спасу се бекством у Србију и оду у Београд. Но по тражењу турске владе, Вучић их стави у затвор, у коме су неко време тамновали. Чувши да ће бити предати турском наши који тада становаше у зидинама Београдског града, — прокопају апсу и једне ноћи сви побегну (8 њих) преко Дунава у Аустрију. Оне ноћи кад су утекли из затвора, дођу они испод града на Дунав и ту иађу неке дерегље и чамце, а лађари беху поспали сем једног који држаше велики чибук у руци и дремаше. Они се полако прикраду њему и одмах му поднесу нож под гушу претећи му да ће га заклати само ако се јави, па га онда вежу, а за тим поседају неки у чамце неки у дерегље и отисну се низ Дунав. Но кад су прилично измакли, онај везани лађар стане викати те се и остали пробуде и почну их гађати из пушака и они и турска стража, те неке од њих ране, али се они сретно превезу где их аустриске власти лепо приме, отпустивши их да иду куд је коме воља. (Овако је доцније сам Чавдар причао својим савременицима који су ми и дали грађу о свему). Неки остану у Аустрији а Чавдар с неколико њих, отисне се низ Дунав и оде право у Цариград. Дошавши у Цариград, Чавдар се стави под заштиту руског конзула који му изради те буде пуштен пред великог везира где га веома лепо приме. На питање везирово, Чавдар одговори: како се народ не буни противу цара, но противу његових чиновника и осталих глобаџија, који чине свакојака насиља по народу. Тада му везир обећа, да ће се казнити сви они који народу чине зулуме, па му да ‘тескеру’ да слободно може ићи својој кући и носити оружје. Но пре тога, велики везир изведе Чавдара и пред самог Султана, коме се јако допадне појава и држање овога, јер беше необично леп и стасит. Султан га прими врло љубазно, обећавши да ће помоћи своме народу колико год може. Том му приликом поклони цар доста новаца и вема лепог хата из своје коњушнице, кога Чавдар свечано дојаха у своје село В. Крчимир”[54].