Emilija Marjanović 
Draga deco,
u ovim danima Nedelje sećanja i zajedništva želim da vam se obratim malo drugačije – ne kao nastavnik koji predaje istoriju, već kao neko ko brine o vama.
Sećamo se vršnjaka koji više nisu sa nama. To nije laka tema. Ali je važna. Jer nas podseća koliko je svaki život dragocen i koliko je važno kako se ponašamo jedni prema drugima – svakog dana, u svakoj sitnici.
Znam da ste u godinama kada sve deluje brzo, kada se ponekad kaže nešto bez razmišljanja, kada se ne primeti da neko pored vas ćuti, a treba mu prijatelj.
Zato vas molim da budemo pažljiviji jedni prema drugima.
Ako vidiš druga koji stoji sam… priđi.
Ako neko nosi nešto teško, a stariji je… pomozi.
Ako u autobusu stoji trudnica ili baka, deka – ustani i ustupi mesto.
Ako neko ne može uz stepenice… pruži ruku.
To su male stvari. Ali od njih se grade veliki ljudi… a vi ćete to biti, u to sam siguran.
Ne bacaj papire po ulici. Čuvaj svoju okolinu.
Pozdravi starije… jedno „dobar dan“ govori mnogo o tebi.
Poštuj roditelje, bake i deke… oni su tvoj koren.
I zapamti – zajedništvo nije samo reč.
To je kad čuvamo jedni druge.
Kad ne vređamo, nego podržavamo.
Kad ne okrećemo glavu, nego prilazimo… i uvek pomozi drugu u nevolji ili kad je tužan. To je vrlina, a ne mana.
OTAŽBINA
Voleti svoju otažbinu ne znači samo reći da je voliš.
To znači da je poštuješ… da poštuješ njene ljude, njenu zastavu, svoje poreklo i vrednosti.
Hajde da budemo razred koji se drži zajedno… gde nema svađa i bespotrebnih rasprava za svaku sitnicu… i da ne vređamo jedni druge, nismo svi isti i nemamo svi iste potrebe. Svako ima svoje vrline i mane… moramo da znamo da poštujemo različitosti.
Da niko ne bude sam.
Da niko ne bude povređen.
Jer prava snaga nije u tome da budemo glasni…
već da budemo dobri ljudi.
Ja sam tu za vas, uvek.
Priredio Đorđe Bojanić
