Violeta Milićević 
Pre 26 godina, 9. aprila 1999. godine, u mračnoj zoru, bitka na Košarama započela je neprijateljskim napadima terorističkih formacija potpomognutih NATO zračnim i artiljerijskim udarima.
„Kada smo stigli, sve je bilo razrovano – dim, prašina, krv. Mesto Opljaz, tamo smo se ukopali, i prva misao mi je bila da nema šanse da iko ostane živ,“ tiho se priseća Dejan Janković.
Foto: privatna arhiva
Kao što sećanje vojnika jasno oslikava, „Nismo pitali ništa. Jednostavno smo krenuli kada su nas iz komande, predvođeni kapetanom Kovačevićem i vodnikom Nikolićem, poslali da pomognemo braći graničarima.“ Dejan opisuje te prve trenutke borbe na granici Srbije kao pravu “realnost ratne epopeje” – mesto gde je svaki trenutak mogao biti poslednji, ali gde se niko nije oprostio od svojih principa. Najteži trenuci bitke ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj duši.
„Najteže mi je bilo kada sam jednog saborca unosio u vozilo. Poginuo je; krv mu je bila po meni, do lakata. Prsti su mi drhtali dok sam ga spuštao. Danima sam osećao miris krvi – kao da je postao deo mene. Ali, ako bi opet trebalo, opet bih išao. Ne zato što volim rat, već zato što volim ovu zemlju, volim Srbiju“, priseća se Janković.
Herojska borba do samog kraja
Iako su neprijateljski napadi bili neumoljivi – NATO avioni, protivavionski topovi i kasetne bombe pretvarali su noći u pravu noćnu moru – naši mladi vojnici nisu se predali.
„Bitka nije prestajala. Toga jutra, kada smo morali da se povučemo, ponovo smo se vraćali u borbu. Tek 14. juna, kada smo se povukli ka Juniku, osjetili smo tišinu koja je govorila: povlačimo se, ali nismo poraženi“, rekao se Dejan.
U sećanjima na bitku, jedan junak ostaje posebno zapamćen – potporučnik Predrag Leovac, koji je, uprkos ranjenju, odlučio da ostane među saborcima, a potom je poginuo.
„On je bio od onih pravih, kakvi se pamte. Njegova hrabrost i požrtvovanost ostavili su neizbrisiv trag“, dodaje Janković.
Foto: privatna arhiva
Za Dejana Jankovića, svaki 9. april predstavlja povratak na Košare – dan kada se sećanja mešaju sa bolom i ponosom.
„Svaki put kada vidim tekstove i slike iz te epohe, srce mi se stegne. Ne mogu a da se ne setim svih onih koji su dali život kako bismo mi danas živeli slobodno, kako bismo sa ponosom mogli reći: nismo obrukali ni pretke, ni potomke“, zaključio je ovaj hrabri veteran.
Herojska borba nije samo deo istorije, već večni podsetnik na cenovnu slobode i na hrabrost koju su mladi ljudi ispisivali na liniji fronta. Njihova žrtva i ponos ostaju neizbrisiv trag u srpskoj istoriji, a sećanje na njih nastavlja da inspiriše nove generacije da štite svoju otadžbinu.
