Glas Juga 
„To je on!“, uzviknuo je starac, pokazujući na Stanimira koji je samo provirio na vrata jedne od prijemnih prostorija Fabrike.
„To je čovek koji mi je odneo svu ušteđevinu!“, pomalo ozareno je nastavio jasnim glasom, pomišljajući da će mu možda biti vraćeno ono što je celog života skupljao i krio od samog sebe.
„Nemoguće, Stanimir je pre nekoliko dana počeo da radi u ovoj Fabrici“, mirnim glasom rekoše starcu dvojica sredovečnih kojima je pokušavao da objasni kako ga je taj isti mladić, predstavljajući se kao student, nedavno prevario.
„Došao je kod mene i moje žene i odmah nas je osvojio neposrednošću. A prodavao je srećke za lutriju kako bi se prehranio i završio studije. Nekoliko puta je dolazio kod nas, pričajući potresne priče o svom životu. Takav milozvučan, uprepodobljen glas nikada do tada nismo čuli. Popustili smo, sažalili se i pozajmili mu nešto novca. Tada nismo primetili kako je sitnim, pacovskim očima pažljivo posmatrao gde je otišla žena i kako je uzela novac. A onda je jedanput iskoristio priliku i došao kada nisam bio tu, a moja žena bolešću bila prikovana za postelju. Plakao je kako je gladan, žedan i umoran. Molio je, suze su izvirale iz očiju kao voda iz planinskog izvora, kamen bi popustio. A doneo je i da vrati pozajmljeni novac. Kada mu je žena odobrila da može do kuhinje kako bi uzeo malo hrane, on je jedva dočekao. Brzo je nestao iza kuhinjskih vrata, ali ga hrana nije mnogo interesovala. Uzeo je svu našu ušteđevinu, bezobzirno i fino se zahvalio, lepo izvinio i napustio kuću!“, umornim glasom po ko zna koji put, ponavljao je starac.
„A to nam je sve što smo ostavili za starost“, dodavao je gorko.
Dvojica preko puta su već gubili strpljenje.
„To ne može biti, mi poznajemo Stanimira, poštenog i dobrog dečka. Pa tek je primljen da radi u ovoj Fabrici koja ispravlja prasićima repove, vadi trnje iz pičke i traga za istinom i pravdom!“, uzviknuo je jedan od njih.
Starac je razočarano shvatio da je došao na pogrešno mesto. Sav skrušen, teško je ustao i krenuo ka izlazu.
„Kako da tražim istinu o svom novcu?“, pitao je u hodu.
Foto: GJ
Nije ni sačekao odgovor, izašao je napolje i nestao u gomili ljudi u glavnoj, Obrenovićevoj ulici.
Kasnije, povremeno je dolazio u Fabriku da proveri vesti o svojoj muci i problemu. O tome više niko nije hteo da ga sluša. Tada je kratko i sretao Stanimira, nasmejanog, raspoloženog, spremnog na šalu sa svima. Jedino je pored starca prolazio kao da nije postojao. Izgledalo je kao da je prolazio pored svežeg leša. Možda bi ponekada u njegovim očima bljesnula pakost, ali se brzo, kao mačka, gubio u spletu tajnih, fabričkih prostorija.
A leto je bilo u punom zamahu, vladala je nesnosna žega. Pri izlazu, starac je u trenu pomislio da nije sasvim izvesno gde je strašnije, unutra, gde bi ponovo sreo slatkasto lice nekadašnjeg studenta koji mu je budućnost učinio mučnom i neizvesnom ili na suncu koje je pržilo bez milosti. Kao pijan, izašao je na ulicu i zamalo se nije srušio od toplog vazduha. Znoj mu se slivao sa čela, a oči ga pekle manje od sunca, a više od muke koju je doživeo.
„Nepravda boli najviše“, poluglasno je izgovorio rečenicu koju je slušao još kao mladić. Nije verovao sve do sada, dok nije osetio na svojoj koži. Okrenuo se prema Velikoj sabornoj crkvi ni sam ne znajući zašto. Nikada nije verovao u Boga, bio je zakleti ateista i nekadašnji partijski sekretar u preduzeću koje je sada propalo. Brzo se prekrstio tri puta, da niko ne vidi. Nije znao nijednu molitvu, ali je sada prvi put u životu nekome poželeo zlo i to zatražio od Boga. Ko zna, nikada mu do sada ništa nije tražio, možda se seti i njega, malog i starog crva koji je čekao samo smrt.
Osećao je kako mu je toplota titrala pred očima. Zapara je pritisla sve, pa čak i ptice i pse lutalice po kojima je njegov grad ostajao u sećanju svakome ko bi ga posetio. A nekada je bio čuven po tome što je u njemu rođen rimski imperator koji je spasio hrišćane. O tome je samo slušao, ali nije verovao. Smatrao je to izmišljotinom popova i kaluđera, iako je živeo baš pored Medijane, koja se vezivala za tog istog imperatora. Teškim koracima, starac je stigao do crkve i ušao u polumrak. Ćutke je kupio najveću sveću i zapalio za mrtve. Pomenuo je samo jedno ime koje je čuo dok je prijavljivao nestanak svoje ušteđevine. Hteo je i na takav način da potvrdi svoje molitve. Dugo je stajao, posmatrajući plamičak sveće, nemajući snage da se pokrene. A onda, pri izlazu iz crkve, samo se srušio na zemlju. Dok je sveća pucketajući dogorevala, a sirena hitne pomoći parala težak letnji vazduh, oko njega se okupila radoznala gomila. Svi su mislili da je pao zbog vrućine, niko nije ni slutio kakva se bura pokrenula u njegovoj duši. Najmanje je to slutio Stanimir koji je na takav način započeo svoju karijeru u važnoj Fabrici.
*
Vreme je lagano odmicalo, Bog očigledno nije poslušao starca. Kada je o tome čuo, Stanimir je samo odmahnuo rukom: “Bog ne sluša takve miševe, već nas hrabre i smele, poštene i savesne ljude!”, govorio je na jednom sastanku. Po potrebi, bio je vernik, komunista, nacionalista, ateista, Hercegovac, Crnogorac, Nišlija… Uspeo je čak i da postane sitan šef, ali je stalno bio nezadovoljan, smatrajući da je vredeo mnogo više.
Nije mogao ni da sanja, a kamoli da poveruje kada su ga izabrali za direktora. Prividno miran, tiho je došao do kuće. Pomalo zbunjen, ali pobedonosno srećan, nije skidao osmeh sa lica.
Dugo je stajao ispred ogledala i posmatrao svoje grubo, podbulo, ali nasmešeno lice.
„Uspeo si u životu Stanimire. Ti, baš takav“, mislio je, uživajući u samozadovoljstvu. Dugo je stajao u tom položaju.
Žena je dva, tri puta prošla pored njega, podsmešljivo ga posmatrajući.
„Tebe za direktora, stvarno je ova zemlja potpuno propala“, govorila je gorku istinu koju nigde nije smela da kaže osim u tišini njihovog doma.
Stanimira je odlično poznavala. Uočila ga je još u mladosti i zadržala u podsvesti kao potencijalnog muža. Kada je došlo vreme, lako ga je prevarila za brak. Dosta starija i iskusnija, nije mu dala mnogo vremena za razmišljanje. Oštra i lukava i kasnije je umela sa njim. Vrlo brzo ovladala je svim njegovim prednostima i manama. Umela je da upravlja njegovim karakterom, posebno sujetom, zavišću i zlobom. Jedino sada, neuobičajeno za nju, posmatrala ga je pomalo začuđeno. Doduše, prethodnog dana je malo popila, pa nije mogla baš pravilno da rasuđuje, ali je verovala svojim očima, a posebno ogledalu.
„Samo nadimak moram da promenim“, razmišljao je Stanimir, zadubljen u sopstvenu figuru. Prisetio se vremena kada je dobio taj prokleti nadimak. Visio mu je oko vrata kao vodenični kamen. Bilo je to odavno, u vreme kada je postao sitan šef u Fabrici. Većina ozbiljnih i razumnih ljudi se pobunilo protiv toga, ali ih niko nije slušao.
„Ako njega postavite, biće to početak kraja Fabrike! Njegova vera je samo lična korist, majstor je intriga, da napravi dramu, pa da je posle rešava praznim pričama, demagogijom i kvazifilozofijom“, govorili su pametniji koji su ga dobro poznavali. Ali on se čvrsto uhvatio za skute jednog od najmoćnijih u Fabrici, vešto mu podilazeći i laskajući.
„Stanimire, idi kupi kupus, izaberi dobar, čvrst. Bure je na mojoj terasi, stavi jedno sto kila, ti si stručnjak za kiseli kupus“, tapšao ga je po ramenu ovaj moćnik. Trčao je na pijacu kod Tvrđave, vukao kupus, pažljivo ređao u buretu, snažno duvajući u crevo zbog soli.
„Stanimire, svakog jutra da me čekaš ispred zgrade i da mi očistiš kola od snega i leda, dobro ih zagreješ, ja sam već mator za takve stvari!“, stalno su stizale zapovesti. On je bio srećan što ga niko nije pitao o poslu već su se bavili samo ovim stvarima u kojima je bio najsposobniji.
„Da li sam tada bio srećniji nego sada? Šta je bolje? Šef ili direktor?“, razmišljao je Stanimir.
„I gde kupih onu traku za hodanje i trčanje?“, mrštio se i pri samoj pomisli na to vreme i nadimak koji je zbog toga zaradio.
U sećanju mu se pojaviše slike kako je počeo da se menja od trenutka kada je postao šef. Nije mogao da obuzda halapljivost prema hrani, posebno kada je bila besplatna. Tada je jeo preko svake mere. Večiti, sitni strahovi koji su ga oduvek mučili da će ostati gladan, postati siromah ili se razboleti nisu ga napuštali ni sada.
„Kupi traku Stanimire, pa svako jutro trči i hodaj, da skineš sve kilograme od onoga što pojedeš kao šef“, savetovao ga je Doci, njegov idol, zaposlen u istoj Fabrici, samo u Beogradu.
Stanimir je jedino njega slepo slušao. Potajno ga je mrzeo i ogovarao, ali je sanjao da bude veliki kao Doci, da ima svoj brod na Dunavu, vilu na moru i stanove svuda gde zamisli.
„Doduše, Doci je poticao sa svete srpske, kosovske zemlje i bio je u blagoj prednosti po vezama, lažima, finansijama i beskrupuloznosti. A njegov karakter teško se mogao opisati. Poslušao sam ga i kupio traku za trčanje. Teškom mukom sam odvojio novac. Dugo sam tražio traku, nadajući se čudnom slučaju da uopšte ne platim“, prisećao se Stanimir.
„Ako je Doci tako počeo i uspeo, probaću i ja. Moderno je, a i zdravo“, razmišljao je.
Već sledećeg jutra, traka za hodanje i trčanje bila je u njegovoj sobi, spremna za korišćenje. Stanimir je ustao malo ranije nego obično.
Naduven kao ćuran, poslao je nekoliko poruka da će kasniti zbog hodanja na traci, čisto da se zna. A onda je krenuo. Sav srećan, uzdignute glave kao da je hodao crvenim tepihom posutim cvećem. Tako se i osećao. Prepun do tada nepoznatog zadovoljstva, hodao je više od sat vremena. Da bi što duže sačuvao taj osećaj, brzo se obukao i krenuo na posao. Već u kolima počeli su da ga svrbe tabani, pomalo da bride, ali nije obraćao pažnju. Ponesen milinom, pomislio je da je to zbog novih cipela koje je kupio kada je postao rukovodilac. Nekako je i došao do svog radnog mesta, pokušavajući da se šepuri kao paun. Kako je seo na mekanu i udobnu stolicu, tako su počele muke. Prvo je izuo cipele, a onda i čarape. Tabani su mu bili puni sitnih plikova, crvenila i gnoja. Takve noge samo je podigao na sto i jauknuo. Utrčali su njegovi novovernici i zabrinuto ga pogledali. Kada su se uverili da nije ništa opasno, odahnuli su. Skrivajući podsmeh, kao teškog ranjenika vratili su ga kući. U jakim bolovima, nošen kroz hodnike Fabrike, slično ranjenom partizanskom komesaru, izleteo se da je po traci hodao bos. To je bilo dovoljno. Zlobnici su se odmah setili nekog afričkog maratonca koji je na kraljevskom stadionu u Madridu trčao bos više desetina kilometara. Ali to je za ovog ozbiljnog sportistu bilo normalno. Neko je nesmotreno izjavio da je to bio poznati atletičar Makelele.
Tako prozvaše i Stanimira.
Kada je postao direktor, pojaviše se glasovi da mu takav nadimak baš i ne priliči. A i vreme kada je bos hodao po traci odavno je prošlo. Zato oni najrevnosniji otvoreno počeše da se sukobljavaju sa svakim ko bi pomenuo tog afričkog maratonca. Jurišali su na sve koji bi samo i pomenuli Afriku ili atletiku. Razmišljali su kako da se promeni ili makar pretvori u nadimak koji bi odgovarao sadašnjoj funkciji direktora. Neko predloži da to bude “Maki”. Zbog nedostatka drugih, boljih ideja, to je lako usvojeno. Brzo se pokazalo da je to nekako nepotpuno, možda i previše fino. Taj nadimak kao da je predstavljao samo jednu stranu njegovog karaktera. Onu finu, kulturnu, obojenu, nameštenu, nasmejanu, doteranu, prilagodljivu. Ali ne i drugu – zlobnu, podmuklu, sujetnu, pakosnu, zavidnu i duboko račundžijsku. O trećoj nisu ni razmišljali. A možda je ona bila presudna. A to je bila prevarantska. Tako se vratiše na nadimak i promeniše ga u “Maks.” Bilo im je milo, pa su računali da mu je to najviše prijalo. A Stanimir se uživeo u ulogu direktora, hvatajući u letu svaku lošu reč. Ime afričkog atletičara pominjalo se samo u dubokoj tajnosti.
*
U Fabrici nastade novo, „Stanimirovo“ vreme. On je ljude birao u zavisnosti od toga koliko su ga ugrožavali, posmatrajući ih svojim lukavim lisičijim očima, sakrivenim iza naočara masivnog rama sa staklima bez dioptrije. Verovao je da mu naočare daju intelektualni izgled, na šta je vrlo polagao. Ljude koje je odabrao za najbliže saradnike ozbiljno je ogovarao i još gore olajavao. Dosta toga, od ponašanja, pa do važnih odluka zavisilo je od prilika u Fabrici ili društvu. A zanat prilagođavanja uspešno je savladao. Prema moćnima je bio servilan do krajnjih granica, uvukao bi se čoveku pod kožu i ćutao, čekajući svoj trenutak. A kada je osetio da ovaj pada, tone, da mu se zvezda polako gasi i bliži kraj, počinjao je da se odvaja od njega. U početku bi ga samo usput ocrnio u nekom razgovoru i to daleko od sveta, tek da čuje i isproba svoj glas. Kako je ovaj padao, tako je i Stanimirov glas jačao i približavao se, slično letnjoj grmljavini. A onda bi se u njegovim rukama pojavio nož. Taj koji je pao osetio bi hladnoću sečiva, pomešanu sa još hladnijim osmehom na licu Makelelea. Nož bi bljesnuo kada se ovaj najmanje nadao. A samo sekundu pre toga, Maki ga je grlio, tešio, nudio pomoć, nazivao najslađim imenima, tepao mu kao dete malom mačetu. A onda je sledio udarac. I to ne u lice, već u leđa. Ovaj je shvatao da je mrtav tek kada bi video vrh sečiva kako viri iz njegovih grudi.
„Koliko je samo snažan bio udarac i koliko je dugačko sečivo kada me je ovako probilo?“, pitao bi se kada je već sve bilo gotovo.
Na malom vrhu od sečiva video se obris Makijevog lika kako se zadovoljno ceri.
Uspeo je još jedanput.
Još jedna pobeda.
A onda se sutradan pojavljivao pored novog moćnika.
*
Nekih osobina Makelele nikako nije mogao da se oslobodi i kao direktor. Imao je naviku da šupljim frazama izaziva smeh kod svojih potčinjenih, a kod retkih ozbiljnih podsmeh ili čuđenje. Na važnim sastancima, dužina njegovog praznog govora izazivala je različita osećanja. Većina je ćutala, nervozno crtajući kružiće ili figurice na nekom papiru. Drugi bi se prosto umarali od toga. A on je najopširnije moguće objašnjavao opšte pojmove – poštenje, moral, odnos prema poslu i državi. Nekada bi se toliko zaneo da je uzimao primere iz drugih zemalja koje je negde načuo ili mu neko rekao. Takve stvari je stalno kombinovao u svojoj glavi, pripremao se za nove nastupe, pokušavajući da ostavi utisak duhovitog ili pametnog čoveka. Pomagalo mu je i to što je umeo dobro da glumi. Tako je, u zavisnosti od prilika, Maki postavljao i izraz lica. Od krajnje tuge, preko gneva, pa do slatkastog osmeha ili dugačkog izveštačenog smeha. Toliko je bilo nalik prirodnom da je mnoge uspeo ne samo da ubedi, već i da ih pridobije. Još jedna njegova osobina izazivala je neviđeno čuđenje. Retko ko je mogao da poveruje da je Makelele prosto obožavao sahrane. Kako neko umre, u njemu počinje da raste potajna radost. Naravno, na licu je maska skrušenosti, žalosti, izraz između plača i tuge. A skriveno uživanje potiče od toga što je osećao da će se istaći, držati govor i da će se o tome dugo pričati. A dok je to činio, na momente je uspevao da izgleda krajnje tužno, izraz lica mu je tada dobijao mešavinu bola i patnje, pa su svi mislili da mu je pokojnik bio najmiliji od svih koje je poznavao. Istina je bila u tome da ga je Makelele samo površno znao, čak i spletkario protiv njega dok je bio živ. Ali tada, dok je držao govor, trebalo ga je videti. Tolika dostojanstvenost na licu, prosto ponos, pomešana sa žalošću za pokojnikom. A govor naizgled predivan. Dug, potresan, na ivici plača.
„Naš dragi pokojnik je znao da ceni slobodu, živeo je na moralnim visinama, do kraja cenjen od svih. Takva ljudska gromada teško će se pojaviti među nama. Zaštitnik slabih, stub društva, čuvar suštinskih vrednosti. A tek njegova porodica na koju može biti ponosan! Porodica na kojoj bi svako mogao da mu pozavidi“, zastao je i teatralno pogledao u pravcu ucveljene udovice.
„Šta lupa ova budala, pa cela varoš zna da pokojnikova žena obožava da vodi ljubav sa dvojicom“, čuo se tihi, nepoznati glas iz gomile.
„Obožava trojke“, dodao je drugi, ozbiljniji glas kao da je lično učestvovao u tome.
„Tišina! To je Stanimir, direktor jedne važne Fabrike, čast je pokojniku da mu on drži govor“, prekinuo ih je treći, očigledni autoritet.
Makelelea niko nije toliko pažljivo slušao, već su skoro svi samo zurili u njegovu neskladnu figuru, ne verujući svojim očima i ušima. A on je svuda, pa i tada, pokušavao da ostavi utisak gospodina. Kravate je kombinovao sa raznobojnim košuljama, ali mu nekako nije uspevalo. Cela njegova figura se bunila, pokušavala da zadrži sirovu seljačku snagu. Ponekada bi ličio na mesara, spremnog da ogromnu svinju zakolje i sredi za nekoliko minuta. Fizički je bio toliko snažan da je to prosto izbijalo iz njega. Jednim jedinim, nekontrolisanim pokretom umeo je da raspara novo odelo, pa da posle vezuje sako oko struka kao da je krenuo u lov na zečeve. On se kreveljio, pokušavajući da besmislenim šalama sakrije zabrinutost što će i to morati da plati. Svu tu golu snagu pokušavao je da sabije i prikrije kravatom i retko kada ispeglanom košuljom. Ipak, najviše na svetu, Makelele je voleo novac. Tu je potpuno gubio prisustvo duha, gušio se i davio od priliva unutrašnje sreće koja bi ga preplavila kada bi video novac na gomili. Za takvu vrstu osećaja miline bio je spreman da učini sve. Da se spusti do samog dna samopoštovanja. Mnogi su mislili da je u njemu pomešana grčka, jermenska, turska i vlaška krv.
„Ne, ne, ja sam samo običan građanin, ništa više od gradskog lika“, važno je objašnjavao. Na to su se svi samo smeškali i oprezno ćutali. Ponekada bi pomislili da je pritvorica kakva se nije mogla naći ni među najprevrtljivijim narodima Levanta. Brzo su shvatali da je u dubini duše samo obična zloća i da je zlomisao vladala njime. Slične stvari dešavale su mu se i kasnije. Tako mu je jedanput došao neki odrpan i pocepan čovek, nalik drumskom razbojniku. Stanimiru je bilo vrlo neprijatno pred radnicima Fabrike.
„Duguješ mi tri lažna svedočenja“, reče ovaj prosto.
Maki se sav zajapurio od gneva.
Uhvatio ga je pod ruku i naizgled prijateljski odveo iz kruga Fabrike, živo mu nešto objašnjavajući.
*
Kako je stario, Makelele je sve više sumnjao u sve i svakoga.
„U čoveku se vremenom bude sve pritajene strasti, osećanja, strahovi ili bolesti. Samo zavisi od toga kako je živeo. Kada se probudi nešto od toga, dobija takvo ubrzanje da na kraju izbija kao vulkan“, objašnjavao mu je jedan stariji autoritet kod koga je povremeno odlazio po mišljenje. Tako su teorije zavera polako ovladavale Stanimirom. Verovao je da su mu mnogi radili o glavi. Omiljena rečenica za svakog ko mu se nije dopadao ili mu se činio sumnjivim bila je: “Namestiću mu neku igru”. Šta je to tačno značilo sam Bog je znao, ali je Maki svesrdno radio na tome.
„Šta to znači gospodine direktore?“, pitao ga je Smiljko, prozvan “Kocka”. U intelektualnim krugovima znali su ga i kao “Homos Balvanus”. Izrazito visok i veoma krupan, izgledao je kao sazdan od poređanih praznih kocki.
„Vidite ga, potpuno šuplja glava, skroz četvrtasta, spojena sa takvim telom, uliva mi poverenje, a strah okolini“, govorio je Stanimir skoro svuda.
„Kada ga čovek bolje pogleda, stiče utisak da ispred njega stoje poređane tri veš mašine“, smejao se Makelele, objašnjavajući jednom sitnom činovniku koji se sav tresao. Ovaj je uplašeno klimao glavom, vrebajući trenutak da utekne.
„Volim tu pojavu besmislene, neistrošene snage. Volim ga kao najrođenijeg“, dodavao je Stanimir zagonetno. A Smiljko je stajao ozbiljno, slično vojniku na mrtvoj straži, mutnog, volovskog izraza lica. Posebnu sreću osećao je kada je direktoru okopavao voćnjake, radio u vinogradu, održavao kuće i stanove, čuvao decu i tukao se za njega.
„Zato sam te i postavio za šefa u Fabrici“, tepao mu je Makelele.
Smiljko ga je sledio u svemu, ali se potajno nadao i da se direktoru nešto desi, pa da rastrgne njegove ostatke. “Kocka” je bio od onih ljudi koji su imali karakter jazavca. Jake šape i oštre zube, a srce podmuklo. Znao je gde je Makelele najtanji, pa ga je tu i bockao.
„Šta se ono od bolesti obavezno nasleđuje, sve nešto strepim, moji su umirali od raznih boljki“, govorio je Smiljko kao za sebe. Maki ga je samo zlobno posmatrao, ne odgovarajući. Znao je da je ovaj Smiljko, iako glup, ciljao na njegove skrivene strahove. Iako je Stanimir fizički vežbao kao da se spremao za takmičenje, u dubini duše je strepeo da ne zakači neku bolest. Iako to nije bilo pravilo niti moralo da se desi, stalno je to prebirao po svojoj glavi. Takve strahove dobro je prikrivao.
A skoro mu se desilo da je počeo i da zaboravlja. To ga je ozbiljno zabrinulo.
„Da li sam zaključao vrata? Nisam isključio struju u stanu! Ostala mi torba u autu!“, stalno ga je držalo neko nespokojstvo. Zabrinutog i tupavog izraza lica, Smiljko je pažljivo slušao Makelelea. A kada je ostajao sam, pokvareno se smejuljio.
Makelele je društveno jačao, sticao prividni ugled, a unutra u svom biću slabio i padao. Sve više ga je mučila ta razlika između želja i mogućnosti. Ali je ponosno, svake nedelje stajao na liturgiji u Sabornoj crkvi na mestu predviđenom za ugledne građane.
*
Foto: Glas Juga
Vreme u kome je živeo i radio, kraj 20. i početak 21. veka bilo je nesigurno i nestabilno, ljudski vek se skraćivao i život je prolazio prebrzo. I Makelele nije doživeo duboku starost. Na kraju je ostao sam samcit, kao panj u šumi. Zloba ga je pojela kao što je rđa uništavala gvožđe. Umro je ostavljen od svih. Od prijatelja, porodice i poznanika. Na sahranu su mu došli samo oni koje je na bilo koji način prevario, olajavao ili uništavao. Kao da ih je neka nevidljiva sila skupila baš toga dana. Zurili su u onu dasku što je Makeleleu postavljena umesto krsta. Znali su da su svi njegovi bili komunisti ili sada, neokomunisti i da nisu priznavali njegovo pravoslavlje.
Zbog toga su svi ćutali, niko nije bacio grumen zemlje, svako je samo pljunuo, okrenuo se i ravnodušno udaljio.
Pričalo se čak da su se neki uveče vratili i dugo mokrili preko sveže humke.
Ali su pomišljali i da im to ne vredi previše.
Znali su da se Makelele predstavljao kao veliki vernik, postio sve postove i redovno se pričešćivao.
Dok su zakopčavali pantalone, bacali su bojažljive poglede ka nebu, bojeći se da on uopšte nije ispod te humke, već u raju, odakle ih je posmatrao svojim pakosnim očima.
Priča „Makelele (prosečni Srbin i pravi Nišlija)“ je objavljena u zbirci „Niške priče“, 2018. godine u izdanju „Medivest KT“ iz Niša.
