Violeta Milićević 
218
KARAVAN #mojepravodaznam, posetio je Niš i u razgovoru sa stanovnicama ovog grada upoznao ih sa pravima koje imaju u ginekološko-akušerskim klinikama u našoj zemlji. Istraživanje je pokazalo da je većina pacijentkinjakroz proceduru indukovanog pobačaja prolazila samostalno, a da je prilikom izbacivanja ploda izostala asistencija zdravstvenih radnika.
Priču o nehumanom tretmanu u porodilištima u Srbiji početkom prošle godine pokrenula Milica Filipović iz Šapca koja je javno podelila svoje traumatično iskustvo koje je doživela tokom sprovođenja procedure indukovanog pobačaja u GAK „Narodni front“. Ona je u petom mesecu trudnoće poslata da se porodi u wc-u sa sve „guskom“ i koja je potom 10 minuta stajala sa mrtvom bebom u hodniku uzalud dozivajući sestru.
Nakon toga, brojne žene u Srbiji su posvedočile su kako su bile izložene sličnom ili istom nehumanom tretmanu u više zdravstvenih ustanova širom Srbije i to decenijama unazad.
U želji da informišu trudnice i žene koje planiraju trudnoću, koja su njihova prava kao pacijentkinja u ginekološko-akušerskim klinikama, Beogradski centar za ljudska prava i agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost u Srbiji (UN WOMEN) pokrenule su edukativni karavan pod nazivom „Moje pravo da znam”.
Sanja Radivojević, Beogradski centar za ljudska prava
„Želimo da podignemo svest kod građanki i upoznamo ih sa njihovim pravima tokom boravka u Ginekološko-akušerskim klinikama. Fokusirali smo se na temu idukovanih pobačaja, kao omaž jednom hrabrom istupu Milice Filipović, a onda i hiljade žena koje su je podržale i posvedočile o svom iskustvu „za nepoverovati“. Shvatile smo da ženama moramo da prenesemo poruku da se zauzmu za sebe, čak i kada su ranjive. Možde je baš tada pravi trenutak da zaštite svoja prava“, istakla je Sanja Radivojević, iz beogradskog Centra za ljudska prava.
Ona je rekla da ovo nije kampanja protiv zdravstvenih radnika već ka osnaživanju pacijentkinja, ali i lekara da se prisete svojih obaveza. Javljali su im se, kaže i tražile podršku i pacijentkinje iz čitave Srbije, i sa Juga zemlje, ali ih je ipak najviše koji su imali primedbe na rad GAK „Narodni front“.
„To je zato jer se većina komplikovanih slučajeva šalje u centralnu kliniku u Beogradu. Mali je procenat bio svedočenja žena da su ovakvom tretmanu bile izložene u Nišu. Da li je to zato što nisu bile dovoljno podstaknute da o tome progovore, ili je zaista praksa bolja nego u Beogradu, mi to ne znamo. Ono što je sigurno je da kampanja neće stati, potrajaće dovoljno da dopremo do dovoljnog broja žena“, rekla je Radivojević.
Centar je prošlog leta objavljivanjem kratkog igranog videa želeo da javnosti približi traume i patnje kroz koje su u zdravstvenim ustanovama prolazile žene koje su bile izložene nehumanom tretmanu tokom sprovođenja procedure indukovanog pobačaja.
„Naša borba se nastavlja. Obilazimo gradove u Srbiji sa željom da na licu mesta osnažimo i informišemo pacijentkinje o njihvim pravima i kroz direktan razgovor čujemo i razmenimo iskustva i informacije“, ističu.
Foto: GJ
Istraživanje je obuhvatilo intervje kojim obuhvaćeno 30 žena iz različitih delova Srbije, koje su imale iskustvo indukovanog pobačaja, dok je onlajn anketu popunilo 165 žena. Prema navodima ispitanica, one nisu znale šta treba da rade, gde treba da idu, šta se od njih očekuje, kako izgledaju pregledi i zahvati i koja su njihova prava. Većina žena je kroz proceduru indukovanog pobačaja prolazila samostalno – prilikom izbacivanja ploda izostala je asistencija zdravstvenih radnika. Neretko, pobačaji su se odvijali u bolničkoj sobi u neposrednom prisustvu drugih pacijentkinja, u toaletu i u hodniku. Takođe, značajan broj pacijentkinja bio je izložen omalovažavanju od strane zdravstvenih radnika, koji su ih nazivali pogrdnim imenima, vređali ili vikali na njih.
Žene koje su učestvovale u ovom istraživanju navele su da u proseku poznaju tri druge žene koje su imale ovo traumatično iskustvo, što govori o velikom broju njih koje zbog osetljivosti teme još nisu spremne, niti dovoljno osnažene da o tome govore.
