Emilija Marjanović 
Ovo nije molba, već poziv na razmišljanje gradskim vlastima Niša da započnu izgradnju prvog dostojnog spomenika srpskim žrtvama… neko mora prvi, zašto to da ne bude Niš?
Đorđe Bojanić
Postoje teme o kojima se ne piše da bi se dopalo… već da bi se probudilo i osvestilo.
Ovo je tema jedna od njih.
Srpski narod je u 20. veku prošao kroz stradanje u kome je izgubio preko tri miliona ljudi… koje nije bilo slučajno, niti usamljeno. Bilo je sistemsko, plansko i nemilosrdno.
U okvirima genocida nad Srbima u NDH, ubijani su ljudi zbog imena, vere i porekla. Ubijana su deca pre nego što su naučila da govore.
Porodice su brisane u jednom danu. Sela nestajala preko noći.
I šta smo mi uradili sa tim sećanjem?
To nemamo adekvatno i tematski ni u udžbenicima.
Premalo.
Nedostojno. Tiho.
Dok drugi narodi svoje rane pretvaraju u temelje identiteta, mi smo svoje često gurnuli pod tepih dnevne politike, lažnog pomirenja i straha da ne kažemo istinu… a i zbog surovog „bratstva i jedinstva“ sa sopstvenim dželatom.
A bez istine – nema ni pomirenja, ni budućnosti.
Zato danas nije pitanje da li nam treba spomenik.
Pitanje je zašto ga već nemamo… kao što nemamo ni mauzolej za mesto sabranja svih žrtava, mesto gde ćemo upaliti sveću za preko 800.000 nevino stradalih Srba u NDH od ustaškog noža.
Zato upućujem jasan, glasan i nedvosmislen poziv gradskim vlastima Niša – da pokrenu inicijativu za izgradnju prvog grandioznog spomenika srpskim žrtvama stradalim na prostoru NDH.
Ne bilo kakvog spomenika.
Već mesta koje će biti srpski zavet.
Mesta koje će svedočiti istinu, bez umanjivanja, bez revizije i bez stida.
Mesta gde će se znati da su žrtve postojale – a ne kao broj koji se prilagođava tuđim interesima.
Niš nije slučajan izbor. To je grad stradanja i otpora, grad koji nosi istoriju u svojim temeljima. Upravo zato treba da postane centar kulture sećanja na jugu Srbije… mesto gde će se svakog 22. aprila, na dan proboja jasenovačkih mučenika, održavati javni istorijski časovi o srpskom stradalništvu u 20. veku.
Da tu dolaze deca. Da uče istinu. Da znaju.
Da nikada više ne dozvole da im se istorija ponovi.
Jer ako ne naučimo svoju decu šta se desilo… neko drugi će ih naučiti da se to nije ni desilo.
Kultura sećanja nije mržnja. Ona je odbrana dostojanstva. Ona je dug prema nevinima. Ona je temelj zdravog naroda.
Upravo zato moramo da je gradimo ozbiljno, odgovorno i istrajno… kao što su to učinili drugi narodi, podižući institucije poput Jad Vašem ili čuvajući sećanje na genocid nad Jermenima.
Nije sramota pamtiti. Sramota je zaboraviti.
Sramota je umanjivati. Sramota je ćutati.
Zato ovaj tekst nije samo poziv vlastima, već i poziv svakom od nas. Da prestanemo da se stidimo svojih žrtava.
Da prestanemo da ih svodimo na brojke i relativizujemo.
Da prestanemo da pristajemo na tuđe verzije naše istorije.
Mauzolej, spomenik, centar stradanja – kako god ga nazvali, mora biti izgrađen. I mora biti izgrađen na istini.
Ne zbog prošlosti.
Već zbog budućnosti.
Jer narod koji nema snage da podigne spomenik svojim žrtvama… rizikuje da jednog dana ponovo broji nove.
A to više nikada ne smemo dozvoliti.
Verujem da bi građani Niša i okoline donirali novac za izgradnju tog spomenika, koji može biti izgrađen i u delu oko Hrama Svetog Vasilija Ostroškog na Duvaništu… ili u parku Sveti Sava.
Niš ima za primer i Muzej kopnene vojske koji ne postoji u Srbiji i šire. Naša istorija i preci to zaslužuju.
Ovo je samo dobronamerni predlog.
Priredio: Đorđe Bojanić
