Glas Juga 
459
Na tekst istoričara Đorđa Bojanića pod nazivom „Zašto Niš nema Narodni muzej kakav zaslužuje?“, koji je objavljen na sajtu Glas Juga 14. oktobra 2024. godine, reagovao je istoričar Nebojša Ozimić. Ozimićev osvrt na Bojanićev tekst prenosimo u celosti:
O svemu po malo na promašenu temu
„Sa malim zakašnjenjem sam pročitao tekst kolege Đorđa Bojanića koji me je ne malo začudio mnoštvom nelogičnosti koje su u njemu iznesene. Ove redove pišem samo zbog čitaoca koji možda i nisu upoznati sa problemom kojim se kolega Bojanić bavi u tekstu. Pisaću taksativno da ne izgubimo nit.
- Sam naslov („Zašto Niš nema Narodni muzej kakav zaslužuje?“) nema apsolutno nikakve veze sa tekstom u kome se autor uglavnom bavi, po njemu, neiskorišćenim turističkim potencijalom grada Niša. Poređenje stalnih postavki drastično manjih gradova o istorijatu samog grada sa Nišom apsolutno je neprihvatljivo u postojećim uslovima—iluzorno je porediti grad od 250,000 stanovnika sa onim brojčano pet ili šest puta manjim.
- Mnoštvo stalnih postavki (Ćele kula, Čegar, Bubanj) i spomen soba (Caru Konstantinu) grandioznih spomenika od najmanje 10 metara visine koje kolega Bojanić sugeriše u svom tekstu govori o njegovom nerazumevanju pa i nepoznavanju Zakona o kulturnim dobrima. Za takve stalne postavke potrebni su uslovi tj. obezbeđen prostor u kome će biti postavljene. Npr. da bi se na Bubnju napravilo tako nešto (mada se sve vezano za streljanja na Bubnju nalazi u postavci Memorijalnog kompleksa ’12. februar’, ali ajde), potrebno je odrediti titulara koji će o tome brinuti – za sada o tome brine opština Palilula. Ona bi morala da dobije saglasnost od republičkog zavoda za zaštitu spomenika da se na Bubnju, nepokretnom kulturnom dobru od izuzetnog značaja, podigne odgovarajuća zgrada u kojoj bi bila stalna postavka. Naravno, ovako šta bi moralo da ima čuvare, vodiče i ostalo prateće osoblje. Isto važi za bilo koji od nabrojanih spomenika.
- Da ne poznaje Zakon o kulturnim dobrima, kolega Bojanić dokazuje i pisanjem o logoru ’12. februar’ tj. Memorijalnom kompleksu ’12. februar’ i „izgletovanoj sivoj zgradi“ koja je mogla da se restaurira lakovima, pa nam kao primere navodi Dahau i Aušvic. Gde baš njih?! Tamo nikada lak nije ušao iz mnogo razloga i potvrdu ove tvrdnje može dobiti obraćanjem konzervatorskom odeljenju ovih logora. Konzervatori Zavoda za zaštitu spomenika daju vrlo stroge uslove izvođenja radova na ovakvim spomenicima upravo radi očuvanja postojećeg stanja. Što se multimedije tiče – nje ima od 2013. što bi Đ. Bojanić trebalo da zna kao nekadašnji predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja Niš i pedagog čiji učenici vrlo često posećuju Memorijalni kompleks.
- Sve ostalo – da bi Niš poput Skoplja trebalo da ima veliki broj grandioznih spomenika ili barem po jedan na svakom kružnom toku, muzej voštanih figura, dino park—spisak je želja koje se nekome mogu i ne moraju svideti. Što se mene tiče, čak i da ne volim Niš ne bih mu poželeo da liči na Skoplje.
- Šta je sve Niš trebalo da uradi i u kom pravcu da razvija kulturni i ekonomski život napisano je u dve obimne studije (2003 i 2012) dok su međunarodni standardi pristupačnosti turističke ponude rađeni i usvojeni završno sa 2013. na osnovu čega je grad Niš u mreži Quolicities gradova. Da se ušlo u realizaciju usvojenog dokumenta, danas bi Niš bio bar za 20% lepši i sistematskije uređen.
Kolega Đorđe Bojanić je očigledno dobar pedagog koji vrlo uspešno animira učenike, dovodi ih uredno na izložbe, umrežuje ih sa vršnjacima iz drugih država. Znam da su mnogi njegovi učenici zavoleli istoriju i uvek bili uspešni na takmičenjima i to je pravi pokazatelj gde je Đorđe Bojanić najpotrebniji.“
„Živeće Srbija.“
1 komentar
Чудна реакција колеге Небојше Озимића на мој добронамерни и саветодавни текст који је објавио Глас Југа “Зашто Ниш нема Народни музеј какав заслужује?”, али, добро. Покушаћу да одговорим у кратким цртама.
Све што сам написао у тексту, тако и мислим. Вероватно је ова реакција на текст због наслова, а то и стварно тако мислим да Ниш нема Народни музеј какав доликује овом граду са богатом историјом.
Пре десетак година био сам председник управног одбора Музеја, и прво шта сам хтео да сазнам било је то што (тада пре пар година) је Музеј ,,изглетован и офарбан у сиво“. Није било адекватног одговора од стране директора, што и не чуди.
Па питам колегу да ли су и Матхаузен, Дахау, Треблинка, Аушвиц изглетовани и на тај начин обрисани сви трагови са зидова истих. Нису.
У нашем логору ,,12. фебруар“ јесу, али су зато ти трагови, натписи, бројеви и поруке уредно фотографисани са зидова и могу се наћи у изложбеној поставци која се налази у Логору ,,12. фебруар“, коме по мом мишљењу фали доста тога. Постоје звучни ефекти, али не и видео презентација (видео бим). Када се оде у делу где су затворске ћелије, посетиоци немају никакав осећај да су ту били затвореници, па ето предлога да се и ту поставе звучни ефекти и лутке затвореника и стражара… то је само део предлога за будућност. Није ми јасно што је уклоњена бодљикава жица… много ту има шта да се дода, али није то сада тема. Све ово што износим је добронамерно, и колега Озимић је доста тога урадио.
Колега Озимић, кога ценим и поштујем, каже у тексту да ,,Конзерватори Завода за заштиту споменика дају врло строге услове извођења радова на оваквим споменицима управо ради очувања постојећег стања“, па ми није јасно, који трагови постојећег стања су из тог периода заштићени када су ,,изглетовани“? Једино ако се заштита радила да се сви ти натписи и поруке заштите тако што ће да се фотографишу, то ми је чудно. Можда и грешим, можда тако треба.
Питам се да ли је то нормално да се на тај начин изврши заштита и реконструкција логора?
Све остало што сам навео у тексту је предлог за будућност, наравно да те сталне поставке не могу да буду одрађене у брзом временском периоду, али бар може да се размишља у том правцу.
Ето, за сву похвалу је и јарбол који је постављен са Српском заставом на кружном току на булевару Хероја са Кошара. Позитивно је и то што је извршена реконструкција споменика на Чегру, али потребно је уложити и у израду сталне мултимедијалне поставке и реконструисати шанчеве, а репликама српских јунака ресаваца и Синђелића и направити реплику улаза у барутану са Синђелићем. То је само мој предлог, а са таквом поставком и град би зарадио продајом улазница. То исто треба урадити и са локалитетом Ћеле Кула. Наравно, за све то треба новац, али верујем да би за ту намену било и великих донација од стране народа.
Питам се зашто се не граде споменици (са додатним постољем наших владара и значајних историјских личности), и шта је то ружно у Скопљу када станете поред споменика Филипа II или Александра Македонског, грандиозне прелепе грађевине које указују на један период историје, тамо можемо видети и прелепе мостове са бистама историјских личности, шта има ту лоше. А ми у Нишу имамо споменик са главом Петра Бојовића, зашто не бисмо имали велелепне споменике краља Милана Обреновића, Петра Бојовића, Живојина Мишића, Стефана Немање, Светог Саве, Цара Константина… и да не набрајам.
Скопље толико туриста их обиђе, да је то невероватно, баш из тог разлога и врхунских музејских поставки.
И за крај, Нишу је потребна нова велелепна и модерна зграда Народног музеја где ће бити саткана целокупна историја Ниша и Србије од античких времена до данас. А најбољи простор за то је у близини локалитета Медијана, или било где.
Ово су све предлози, а о познавању Закона о културним добрима на које се позива Озимић, то препуштам њему и људима који ове предлоге могу да спроведу. И не морамо да личимо на Скопље, дај да други градови пожеле да личе на Ниш по питању културних тековина и споменика које Ниш заслужује да има, још лепше, грандиозније и модернизованије. Ниш је град историје и традиције.
Мислим да можемо до тога лако, само ако има воље и енергије.
Угледајмо се на нашег генерала Милосава Симовића, који је заслужан што Ниш има Војни музеј где је саткана целокупна историја српског народа и српске војске. Таква поставка и Спомен-соба са капелом не постоји у Србији. Наша историја и преци то залужују, музеј где је фотографијом и документима исписана историја нашег народа и војске.
И за крај, тема није промашена, већ погађа у суштину.