Violeta Milićević 
Pre, bez malo, jedne decenije decembra 2016. godine, uprava predvođena prvim čovekom Ivicom Tončevim preuzela je Fudbalski klub Radnički. Od tada do danas mnogo su toga niški klub i Tončev „preturili“ preko glave. Bilo je tu svega uspona, padova, ali je Radnički uvek ostajao čvrsto na svojim nogama. O tome kako je protekla decenija, o Evropi, borbama za opstanak, publici, prvi čovek kluba Ivica Tončev govorio je za klupski sajt.
„Decenija je veoma dug period. Mi smo Radnički od jednog finansijskog gubitaša, kluba koji je svima dugovao, napravili jedan, odgovorno tvrdim, stabilan klub. Ko želi da me demantuje možemo da pozovemo revizorsku kuću da pogleda. Mi smo jedini klub Srbiji, koji ne duguje nikome ništa i uvek imamo para na računu za dve, do tri plate igračima unapred. To je ogroman uspeh za upravu koja vodi klub. Garantujem da će Radnički i iduće godine opet biti tu. Biće i narednih deset, dvadeset sigurno, jer Radnički je mnogo tvrđi orah nego što neki žele u fudbalskom svetu Srbije da ga naprave. I verujte mnogi su pokušavali da nas omalovaže, ponize, naprave od nas nešto što nismo. Mnogo puta su dolazile sudije kako bi nas „masakrirale“, a onda nisu kažnjene za to. Oni to nisu sami uradili, neko im je rekao, ali ja garantujem da iduće godine to više neće biti moguće. Napravili smo plan kako da se borimo sa svim tim napadima na nas“, govori Tončev.
Iza Radničkog su tri izlaska u Evropu, dva baraža, borbe za opstanak, kako to komentarišete?
„To mnogi zanemaruju, te naše izlaske u Evropu. Pod našim rukovodstvom Radnički je posle 35 godina izašao u Evropu. Posle toga smo još dva puta ponovili isti uspeh. Bili smo vicešampioni države, razdvojili smo Zvezdu i Partizan, ali to se retko, veoma retko, spominje. Baraži? Preživeli smo i njih. I to je sastavni deo fudbala. Spomenuli ste borbu za opstanak, možda Radnički sada ne bi bio u plej-autu da nije bilo određenih situacija. Uostalom oko jedne utakmice je čak i Fudbalski savez Srbije podigao prašinu, govorilo se da će biti sprovedna istraga. Da je ishod te utakmice bio drugačiji, bio bi drugačiji i plasman na tabeli, bili bi drugačiji i ishodi narednih mečeva. Cela Srbija videla je šta se desilo. Naša slika bi bila drugačija, ali postoje stvari na koje Radnički ne može da utiče, već se samo bori u skladu sa prilikama kakve su u srpskom fudbalu“.
Ponovo ste se borili za opstanak. Trojicu trenera promenio je Radnički ove sezone Slavka Matića, Tomislava Sivića i Takisa Lemonisa, dok je sezonu na klupi završio Marko Neđić, to je ono što je često tema u medijima.
„Da se odmah razumemo, ova uprava nikada nije smenila trenera. Ova uprava najviše mrzi da menja trenere, njih smenjuju rezultati. Evo uzmite primer Takisa Lemonisa, čovek je bio glavna zvezda u Srbiji, sve novine, portali pisali su o njemu, kao velikom otkrovenju, niko nije pričao o smeni. Ipak, svaki trener mora da zna da je radnik kluba i da neko iznad vodi brigu o tome šta se i kako radi. Mnogi treneri žele da dođu i preuzmu klub. Na početku uvek govore da su zadovoljni, kada dođu rezultati govore u jedini – napravio sam taktiku, znao sam šta da radimo… Onda, kada krene loše, dolazi množina, te mi nismo skautirali tim, te nismo ovo, te nismo ono… Zašto sada ne menjamo, gospodin Neđić ima ugovor na godinu dana, sve dok drži priključak za plej-of i Evropu nema problema. Ukoliko, budemo primetili da ponovo dolazimo u plej-aut i borbu za opstanak, naravno da će i njegova smena biti razmatrana“.
Angažovanje Marka Neđića pred sam plej-aut mnoge je iznenadilo?
„Oni koji ne poznaju fudbalske prilike su se iznenadili, šta da vam kažem. Mi smo Neđića dugo skautrirali, postojala je želja da ga angažujemo, ali je imao ugovor. Kada smo došli u situaciju da nema nazad, dogovorili smo se sa Grafičarem i trener je preuzeo ekipu. To je još jedan dokaz da Radnički želi da svakom da priliku, da se pokaže i radi. Naš trener je najmlađi, ali dobro radi i to je ono što se svima dopada“.
Pred Radničkim, ali i ostalim superligašima je još teža sezona?
„Mi nismo navikli da nam bude lako (smeh). Kod nas lako ne postoji. Vidite samo taj adrenalin kod svih kada je Mustafa postigao pogodak protiv Mladosti, tu radost, to je fudbal, to se pamti. Da smo postigli golove u petom ili sedamnaestom minut ne bi nam bilo slatko. Znači mi na lako nismo navikli, da je lako neko drugi bi bio ovde“.
Šta dalje za sledeću sezonu, ko ide, ko dolazi, kako će Radnički izgledati?
„Ove godine održava se Svetsko prvenstvo, mnogi klubovi će čekati. Prelazni rok traje do 15. septembra i oni žele da vide ko će se kako pokazati. Kako se mi nismo plasirali, cena je našim igračima mnogo pala. Mi, za sada, nemamo nameru da prodajemo igrače, ipak ukoliko stigne neka dobra ponuda biće uzeta u razmatranje. Imamo u planu da dovedemo još pet igrača. Želimo da zadržimo kostur tima, da ojačamo tim, jer ponovo ispadaju četiri kluba. Kada ostanemo sa 12 klubova, Superliga će biti mnogo bolja, jača, pa će i cene igrača biti bolje“.
Poslednje dve utakmice pokazale su da je niška publika uvek uz Radnički. Da li planirate nešto za navijače naredne sezone?
„Od predstojeće sezone, ulaz na sve utakmice, osim na one kada su gosti Crvena Zvezda i Partizan biće slobodan. To su utakmice kada naše Nišlije najmanje dolaze, odnosno dolaze navijači protivnika. Zato ćemo tada naplaćivati ulaz, ne želimo da slobodno uđu oni koji će navijati protiv nas. To je zaista čudno, nigde u Evropi, u svetu, ne postoji grad gde se ne navija za svoj klub. U Nemačkoj, u Kilu se navija za Kil, u Štutgartu za Štutgart, ne navija se za Bajern iz Minhena. U tome i jeste čar fudbala, zato je on interesantan. Da navijaš za svoj klub, a ne da u Nišu bodriš klub iz Beograda. Meni je to neshvatljivo. Spomenuli ste poslednje dve utakmice, verujte mi 65 do 70 odsto ljudi je došlo jer im je zaista do kluba stalo, oni ostali 30-35 su došli jer su očekivali neuspeh. Želeli su da se slade, pričaju kako je Radnički slab i tako dalje. Neka ih, Bog je veliki. Imaćemo različite akcije sa osnovnim, srednjim školama, naši igrači će obilaziti škole, deliti dresove, igrati fudbal sa decom… Želimo da se vrati taj duh gde se bodri lokalni klub“.
Kada se sve sabere i oduzme, na „Čairu“ se retko čuje „Uprava napolje“?
„Kod ove uprave i mene to ne postoji, čak i kada se ponekad čuje, zanemarimo. Da bi došao neko da vodi ovaj klub mora biti sposobniji od nas. Kako bi pokazao sposobnost mora da uplati na račun bar pet miliona evra, iako smo do sada pricali tri-četiri, ali se to menja jer su se okolnosti promenile nabolje. U svakom slučaju ako je to za dobrobit Radničkog, istog momenta ova uprava zove trubače i odlazi, odnosno ako su bolji neka dođu. Samo pre toga mora da deponuju novac, da dokažu da mogu da vode klub, prazne priče i obećanja ne mogu da prođu. Stalno imamo te dušebrižnike koji nikada jedan cent nisu dali za klub, a teraju upravu. E to nikada neće moći posebno vansportskim metodama“.
Šta ćete sa ovima koji Vas stalno „sapleću“ i koji su otpisali Radnički još na poluezoni?
„Ti koji nas sapliću ne mogu da nas stignu. To je ispričana priča, Radnički je nekima „trn u oku“ i to se izgleda nikada neće promeniti. Smetamo im, plaše nas se zato je tako. Mi se isključivo bavimo sami sobom. Često i treneri govore da su fokusirani samo na naš tim, tako treba i ostali da rade“.
I naredne sezone veliki broj klubova iz Beograda igraće najviši rang takmičenja. Beogradizaciju često navodite kao veliki problem srpskog fudbala?
„Beogradizacija je veliki problem, iz više aspekata. Prvo mislim da su ostale fudbalske sredine na gubitku. Znate fudbal se igra svuda i u Vranju, Zaječaru, Loznici, Leskovcu… Drugo mi imamo veliki problem jer smo bez predstavnika u organima Fudbalskog saveza, onda i fudbalske sudije znaju da Radnički ne može da im pravi problem. Da se razumamo, pričao sam i ranije, mi ne želimo da bilo kome pravimo problem, ali nisu svi izgleda istog mišljenja. Mi smo nekoliko puta pisali Domeniku Mesini, ali nikakav odgovor nismo dobili. Sve dok nemamo predstavnika u Fudbalskom savezu, Radnički ne može da bude jači i da se ovaj region podigne. Evo na primer izašao je spisak selektora, a nijedan igrač iz regiona nije pozvan. Ne želim da se mešam u njihov rad, ali gde je selektor video selektor Maksimovića ili Nedeljkovića, kako igraju? Sa druge strane, nije video Mateju Gašića beka iz Radnika. Kao sada je napravljena nova selekcije od domaćih i stranih igrača. Kakvu poruku šaljemo igračima? Da ukoliko igrate u Srbiji ne možete da igrate u reprezentaciji. Maksimović nije igrao ni 15-20 minuta u Lajpcigu i zašto bi ih reprezentacija razigravala. Zašto nema igrača Radničkog u reprezentaciji, na primer kapitena Radomira Milosavljevića, koji je često biio u idealnoj postavci kola, ili mladih Luke Izerića i Dušana Pavlovića, svakako Radnički ima još kandidata. Zašto su oni potcenjeni? Hteli to oni ili ne, sa Tončevim ili bez Tončeva – Niš je faktor i to moraju svi u Fudbalskom savezu, sudijskoj organizaciji da znaju. Moraju i da se prema nama odnose sa poštovanjem jer smo, pored Radnika, jedini superligaši na jugu Srbije. Znate Fudbalski savez Srbije sastavljen je od četiri elemenata, četiri saveza, jedan od njih smo mi. Radnički nije dobio nijednu jednu kartu za reprezentativnu utakmicu. Ne može tako stvari da funkcionišu više, odnosno nećemo dozvolit da se tako ponašaju prema nama“.
Zašto niko iz Radničkog nikada nije bio u organima Fudbalskog saveza Srbije, Regiona istočne Srbije ili Fudbalskom savezu grada Niša?
„Zašto? Odgovor je lak. Zato što su ljudi u Regionu istočne Srbije marionete. Gledali su lične interese, ne interese saveza. Pa čekajte ne možemo da imamo 15 sudija iz Beograda u najvišim rangovima. Da li to znači da samo oni znaju da sude, a ovi iz Vranja, Bujanovca, Zaječara, Pirota… Ne znaju. Kakvu mi poruku želimo da pošaljemo deci koja hoće da se bave fudbalom ili da sude. Meni pričaju da smo mi rezervoar talenata, ali gde su oni? U Beogradu! U Nišu ih niko iz mlađih selekcija Saveza ili selektivnih kampova ne vidi i oni dobro znaju da će tek kada odu u Beograd postati vidljivi. Niš je dao jednog Dragana Stojkovića Piksija, Dejana Ramba Petkovića, Andriju Živkovića, braću Ivana i Luku Ilića… A Nemanja Radonjić i Aleksandar Jovanović bili su u reprezentaciji. Sada ispada da smo zaboravili da igramo fudbal. Mi u omladinskom pogonu imamo više od 650 dece, znate koja je to snaga. I to su naša deca i nismo ih dovodili u Niš. Imamo odlične uslove, ali uzalud, kada nas ne vide. Mi moramo da imamo isti tretman kao Zvezda, Partizan i Vojvodina, kao treći grad u Srbiji, mi smo stub ovog društva“.
Da li postoji još neki problem vezan za Savez?
„Sigurno da postoji. Stručni kadar na primer. Kada je neki trener iz Regiona istočne Srbije vodio neku reprezentativnu selekciju. Da li je na primer vodio kamp sa perspetivnom decom. Nije. A oni su ti koji treba da profilišu igrače, da ih prate i dalje usmeravaju ka reprezentacijama, bilo pionirskoj, kadetskoj, omladinskoj. O tome se ne priča, a to je veoma važna tema za ceo region. Fudbalski klub Radnički iz Niša spreman je da razgovara o izborima, svim temama, sa svima, sve u korist fudbala. Ponavljam se, ali Radnički mora da se poštuje, Niš mora da se pita, kao najveći grad u regionu, ne može da bude na marginama. Savezom regiona istočne Srbije mora da se upravlja iz Niš. Zašto? Zato što Niš ima ono što drugi gradovi regiona nemaju, ima Radnički, koji je igrao polufinale Kupa UEFA, koji ima istoriju i tradiciju. To je ono što mnogi žele da „bace“ u drugi plan, ali ne mogu, jer smo istoriju pisali mi“.
Generalno deluje da Radnički ima drugačiji tretman i van Saveza?
„I to je tačno. Da uzmem, na primer Arenu, mi nismo imali do sada nijednog predstavnika. Sada kada je došao trener iz Beograda gostovao je neko iz Niša. Zašto na primer nisu pozvali bivšeg kapitena Aleksandra Jovanovića ili neke naše bivše igrače. Da li to znači da mi ne znamo da odemo do Beograda da bismo gostovali. Arena nikada nije prikazala našu ložu, bilo kod kuće ili na gostovanju. Nekako je sve u negativnom smislu. Znate li koliko mi je ljudi ukazivalo na način komentarisanja. Pojedini komentatori kao da su likovali kada primimo pogodak, a kada postignemo nekako ta „euforija“ nije prisutna. To nije teško primetiti, jer ljudi gledaju televiziju. Stiče se utisak da mi ne znamo ništa drugo osim da kopamo kukuruz i sadimo papriku i da za drugo nismo sposobni. Tako da moraće iz Fudbalskog saveza malo da se pozabave Regionom istočne Srbije i Radničkim“.
Mnogi igrači ističu da se finansijska situacija u Srbiji promenila i da je sada bolja nego ranije. Kako gledate na to?
„Pošto mene u nekim komentarima prozivaju: „Neka ode ovaj Tončev političar“, da podvučem još jednom: Politikom se ne bavim od 2020. godine, nisam nigde politički angažovan niti imam nameru da se dalje bavim politikom. Moram ipak da kažem jednu stvar, finansijski uslovi i situacija u fudbalskim klubovima se promenila dolaskom predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Može neko da ga voli ili ne voli, ali mi imamo sreću što predsednik voli sport. Ja sam bio predsednik Radničkog pre više od dve decenije tada smo jedva smo skupljali novac. Tada se klub oslanjao samo na moj lični kapital. Dolaskom predsednika Aleksandra Vučića u celom srpskom sportu finansijska situacija je znatno poboljšana i ne govorim samo u fudbalu, već je to primetno i u vaterpolu, rukometu, košarci… Dakle, sada su obezbeđena sredstva za sportske radnike, sportiste i klubove i to je najveća zasluga predsednika“.
Dakle sada je lakše voditi klub?
„Kada su finansije u pitanju: Da, sigurno je mnogo lakše. Može da bude još bolje. Lično mislim da mi za TV prava dobijamo malo sredstava, da to nije realno, a svaka naša utakmica se prenosi. Stavljaju nas da igramo radnim danima i mi tu gubimo sredstva. Možda bi da se utakmica igra u nedelju prodali 5000-6000 karata, a oni nas „stave“ u ponedeljak u 15 sati i to je direktan finansijski gubitak za klub. Mislim da bi ta cifra trebalo da bude još veća“, zaključuje prvi čovek Fudbalskog kluba Radnički Ivica Tončev.
