Violeta Milićević Na jugu Srbije, gde su violina, harmonika i saksofon deo svakodnevnog zvuka, romska muzika ostaje jedan od najprepoznatljivijih i najautentičnijih segmenata kulturne baštine. Među mladim muzičarima koji je neguju i razvijaju nalazi se i violinista Nikola Bajramović Mici, koji je već kao dete prepoznao svoj put.
„Još kao dete sam pokazivao interesovanje. Moji su to videli i upisali me u jedno muzičko zabavište kod profesorke Milene Despotović. Sećam se da su dolazili profesori da nam pokažu različite instrumente. Kada sam video violinu – to je bilo to. Od tada, violina, violina, violina… Aktivno sviram već trinaest godina“, priča Mici.
Tokom muzičkog školovanja učestvovao je na takmičenjima, svirao klasični repertoar, od Montijevog „Čardaša” do Vivaldija. Ali prelazak iz klasike u tradicionalnu romsku muziku nije bio lak.
„Mnogo je teško preći iz klasike u narodnjake. U početku nisam ni bio naslušan. Jednom mi je trubač u orkestru rekao: ‘Ostavi violinu, nije dobro.’ Nisam razumeo zašto. A danas znam – iskustvo je najbitnije. Sve treba da se ‘legne’ u uvo, a za to je potrebno vreme“, kaže on.
Prvi put je, kaže, u kafanu ušao vrlo mlad.
„Tehnički, prvi put sam u kafanu ušao sa sedam godina – imao sam koncert sa ansamblom i mislio sam da se moj zvuk čuje. Kasnije su mi rekli da nisam ni bio uključen. Meni se tada ceo svet srušio, ali danas mi je drago – lepše je da dete misli da svira nego da mu se ruše snovi“, kaže kroz osmeh.
Danas iza sebe ima brojne nastupe i svirke, i razvijen osećaj za razliku u muzičkim ukusima različitih krajeva Srbije.
„U Vojvodini se više svira dvojka – tamburica, bas, taj ravničarski ritam. Kod nas, u Nišu i Leskovcu, više su prisutni orijentalni motivi – Zvonko Demirović, Nataša, Geljan Dade. Svaki kraj ima svoj instrument i svoj ritam“, objašnjava Bajramović.
„Muzika je naš način života“
Turkijan Redžepi, novinar, poznavalac romske kulture i promoter romske muzičke scene, podseća da je talenat ono što je romsku muziku učinilo svetski prepoznatljivom.
„Većina velikih romskih muzičara nikada nije imala formalno muzičko obrazovanje, ali njihova muzika ne da može da se meri – često nadmašuje i školovane muzičare. To je božji dar, sluh koji nam je urođen“, kaže Redžepi.
On ističe da je romska zajednica „odrasla uz ritam“.
„Mi smo narod koji kroz istoriju nije imao lak život – od predrasuda do diskriminacije. To nije samo kod nas, to je svuda. Ali muzika nas je održala. To je naš način života. Uz muziku rastemo, veselimo se, tugujemo, stvaramo“, dodaje.
Kao primer navodi najveće ime romske muzike sa ovih prostora – Šabana Bajramovića.
„Šaban je bio čovek koji nije znao note, ali je bio svetski priznat umetnik. Njegove pesme pevali su vrhunski muzičari širom planete. I dan-danas ljudi pevaju tu muziku. To je dokaz da romska duša nosi posebnu snagu“, ističe Redžepi.
Podseća i na savremene autore koji nastavljaju tu tradiciju, poput Dragana Kala iz beogradske grupe „Kal“.
„On je uspešan rom koji je uveo romski rok, romski world music stil. Ljudi vole njegovu muziku, igraju i pevaju uz nju, baš kao što su uz Šabanovu“, kaže Redžepi.
Duša kao ključ romske muzike
Bez obzira na instrument – violinu, harmoniku, trubu ili tamburicu – romsku muziku, kažu sagovornici, određuje osećaj.
„Najbitnije je – duša. To što izađe iz te duše, to je muzika. Sve ostalo su tehnika i vežba“, zaključuje Bajramović.
Turkijan Redžepi dodaje da je upravo ta iskrenost ono što čini romsku muziku univerzalnom.
„To je emocija koju razume ceo svet. Zato je romska muzika opstala, rasla i postala deo globalne kulture“, poručuje on.
