Violeta Milićević Ljubavna priča Zone Zamfirove i Maneta Kujundžije poznata je generacijama širom Balkana. Čak i oni koji nisu čitali roman Stevana Sremca, sigurno su gledali film, seriju ili pozorišnu predstavu. Ono što mnogi ne znaju jeste da Mane Kujundžija nije izmišljeni lik – njegova priča počiva na stvarnim događajima i ljudima iz Niša sa početka 20. veka.
Stevan Sremac, jedan od najpoznatijih srpskih realista, deo svojih najznačajnijih dela stvorio je u Nišu, gradu koji mu je bio neiscrpna inspiracija. Kroz susrete sa običnim Nišlijama u kafani „Marger“, beležio je njihove anegdote, karaktere i duhovitost, oblikujući junake koji su postali simbol jednog vremena i ušli u kolektivnu svest Srbije.
Niška čaršija više od jednog veka čuva priču o Zoni i Manetu, prenoseći je s kolena na koleno. Dok o Zoni gotovo ništa ne znamo, za Maneta Kujundžiju svi u Nišu znaju po kome je zapravo nastao – po Đoki Jankoviću, jednom od najznačajnijih Nišlija tog perioda.
„Moj pradeda, Đoka Janković, bio je poznata ličnost u Nišu i prvi dvorski kujundžija na dvoru kralja Milana. Radio je isključivo sa srebrom – pravio putire, relikvije i nakit za crkvu, ali najviše za kralja. Njegov tast, čuveni sudija Adamušević, bio je veoma bogat i uticajan, a upravo po njemu Stevan Sremac je uzeo prototip za lik Maneta u romanu Zona Zamfirova“, priseća se Đorđe Janković, praunuk Đoke Jankovića.
Pored zanata, pradeda je bio poznat i po svojoj hrabrosti.
„Učestvovao je u oslobađanju Niša i bio je borac u ratovima za slobodu. Njegov život nije bio samo miran i zanatski – bio je pun pikanterija, anegdota i susreta sa znamenitim ljudima, što je Sremcu posluži kao inspiracija za književne likove“, dodaje Đorđe Janković.
Miroslav Veličković, istraživač Starog groblja u Nišu, ističe da priče o junacima Niša omogućavaju sagledavanje istorije grada kroz prizmu svakodnevnog života i običaja.
„Na Starom niškom groblju nalazi se i grob bračnog para Koste i Zorke Dobrić, za koje se govori da su Sremcu poslužili kao uzori za likove iz romana Ivkova slava. Zahvaljujući Sremcu, vrline, strasti i govor ljudi sa juga sačuvani su u književnosti, a junaci Niša zauvek su ušli u srpsku kulturu i istoriju grada“, objašnjava Veličković.
Đorđe Janković podseća da je njegov pradeda bio prvi dvorski kujunžija na dvoru kralja Milana.
„Radio je narukvice, putire, relikvije, a bio je poznat i po jednom događaju kada je morao da meri ruku jedne dame za kralja Milana, dok je ruka bila skrivena zastorom. Tada je, na veliko zaprepašćenje, video jednu od najlepših Nišlijki, gospodđu Amurliju, muslimanske veroispovesti, koja je tada bila sinonim lepote u Nišu. Kasnije se bogato oženio ćerkom tadašnjeg sudije Adam Uševića, što je dodatno obogatilo njegov društveni položaj i životnu priču.“
Niška čaršija čuva sećanje na ove ljude i njihove priče, a Sremac je beležio sve detalje – od karaktera, anegdota, načina života do gastronomskih navika Nišlija tog vremena.
„Kafana Marger bila je centralno mesto susreta i inspiracije, gde je Sremac upoznao Kojundžiju Maneta, lovca Kauču i mnoge druge. Tu je skupljao priče koje je kasnije koristio u romanima“, kazao je Veličković.
Pored Zone Zamfirove, Sremac je crpeo inspiraciju i za Ivkovu slavu.
„Kosta i Zorka Dobrić su bili naši sugrađani, a njihovi karakteri i život poslužili su za junake Ivkove slave. Kosta je bio rođen u Trsteniku i služio kao sekretar načinstva Užičkog, dok je njegova supruga Zorka poslužila za lik lepe devike iz romana. Njihova priča pokazuje kako su obični Nišlije i njihove vrline inspirisali Sremca da zabeleži duh grada i njegovih ljudi“, ističe Veličković.
Đorđe Janković dodaje da je njegov pradeda imao tri sina i ćerku.
„Dvoje sinova je poslao na duhovnu akademiju, a trećeg u Budimpeštu da izučava zlatarski zanat. Posle školovanja, Sotir se vratio i postao starešina Svetonikolske crkve. Tokom bugarske okupacije Niša, mnogi sveštenici su odvedeni u zarobljeništvo, uključujući mog dedu i njegovog rođaka. Većina nije preživela, a njihova tela su preneta i danas se čuvaju u Sabornoj crkvi, proglašeni za mučenike“, kaže Janković.
Dodaje i da se njegov deda sa Sremcem viđao u kafani „Marger“. Čest gost bio je i kralj Milan, ali i mnoge druge Nišlije sa kojima je čuveni pisac voleo da provodi vreme.
„U kafani Marger jelo se čuveno palilučko jelo ‘leptirke’, pripremano od škembića i crevca, a koje je bilo specijalitet Nišlija. Oni su to često jeli, a ja sam od dede nasledio recept“, govori Janković.
Priče o Nišu i njegovim junacima, kao i život i dela Stevana Sremca, ne samo da čuvaju kulturnu baštinu, već i inspirišu nove generacije da istražuju istoriju i književnost svog grada. Mane Kujundžija, Kosta i Zorka Dobrić, Đoka Janković i mnogi drugi junaci Starog Niša zauvek su postali deo srpske književnosti, ali i simbol Niša, grada čiji duh je kroz vreme očuvan zahvaljujući Sremcu i ljudima koji su poslužili kao prototipi njegovih junaka.
Kako su se Nišlije ljutile na Stevana Sremca
Iako su junaci Sremčevih romana ostali upamćeni kao omiljeni likovi, neki od stvarnih Nišlija koji su poslužili kao prototipi nisu uvek bili oduševljeni kada su se prepoznali na stranicama romana ili na pozorišnoj sceni.
„Moj pradeda, Đoka Janković, bio je prilično nezadovoljan kada je video predstavu Zone Zamfirove i shvatio da ga je Sremac stavio u centar priče. Iako je znao da je inspiracija za Maneta, scena kada su ga drugi Nišlije prepoznali i počeli komentarisati bilo ga je pomalo neprijatno, a posebno ga je pogodilo kada je Zonin otac izgovorio „kuče u čakšire““, priseća se praunuk Đorđe Janković.
Slične reakcije zabeležio je i Miroslav Veličković:
„ Mnogi su se ljutili, jer su smatrali da ih je pisac malo karikirao ili dodao previše detalja iz njihovog privatnog života. Ipak, i pored toga, zahvaljujući Sremcu, njihove priče, vrline, ali i mane, sačuvane su u književnosti i u srcima Nišlija.“
Zahvaljujući Stevanu Sremcu, vrline, strasti i govor ljudi sa juga sačuvani su u književnosti, a junaci Niša zauvek su ušli u srpsku kulturu i istoriju grada.
