Violeta Milićević U Nišu ga svi znaju. Ako ne po imenu, onda po osmehu, crnim rukama od čađi i neizbežnoj četki koju nosi kao produžetak sebe. Osman Ikić, dimničar iz JKP „Mediana“, već četiri decenije penje se po krovovima, čisti dimnjake i održava kaljeve peći — one stare, teške, zaboravljene peći koje mirišu na detinjstvo i zimu naših baka.
Za mnoge Nišlije on nije samo dimničar. On je njihov Garavi Anđeo. Sreća na dva točka, čovek koji vraća toplotu u domove i osmeh na lice.
„Ne mogu da prođem ulicom a da me neko ne zaustavi – da se pozdravi, da me uhvati za rukav, da kaže ‘E, majstore, kad ćeš doći kod mene?’ Ljudi su divni. Ovaj posao nije samo čišćenje, to je druženje, to je poverenje“, priča Osman.
Kako je sve počelo
Osamdesetih godina, kao mladić, prijavio se na interni konkurs u „Mediani“. Bio je to posao koji niko nije hteo – težak, prljav i pun rizika.
„Bio sam mlad, nisam znao u šta se upuštam. Radio sam mesec dana sa starim majstorom, a onda sam ostao sam. Morao sam da učim, ali, kad nešto voliš, naučiš“, kaže kroz smeh.
Najviše ga je privlačila kaljeva peć.
„Keramičari su krili tajne, nisu hteli da pokažu kako se zida. A ja uporan. Jedne zime, jedna baka me zamolila da joj popravim peć. Nisam znao kako, ali nisam mogao da je odbijem. Rasturio sam peć, pamtio deo po deo, i tako naučio. Od tada sam svaki put bio sve bolji. Danas, u Nišu, više nema mnogo takvih peći – ali dok ih ima, biće i mene.“
Za njega, kaljeva peć nije samo grejanje. To je priča, tradicija i deo duše jednog doma.
„Kaljeva peć ne suši vazduh kao radijator, ne dimi, troši manje drva, a daje onu pravu toplotu – toplinu koja ti uđe u kosti. Nema elektrike, nema gasa, samo drvo i mir. Ko jednom oseti tu toplotu, više se ne vraća na drugo grejanje.“
Osman kaže da je dimničarstvo više od zanata – to je znak sreće.
„Kad me ljudi vide, hvataju me za dugme. A ja im kažem – nema više dugmića, sad imamo rajsferšlus, uhvatite se za četku! I nasmeju se svi. Verujem da svaki osmeh koji izazovem nosi svoju dozu sreće.“
Zbog te vedrine i dobrog duha, Niš ga je prozvao „Garavi Anđeo“. Deca ga pozdravljaju, stariji mu mašu kroz prozor, a mnogi mu poklanjaju kolač, kafu ili komad domaće pite. „To je najveća plata“, kaže on tiho.
„Pedeset godina imam ovu peć — i ne bih je menjala ni za šta“
Njegove mušterije ne menjaju majstora.
„Bez Osmana ne bih mogla da zamislim zimu“, kaže gospođa Nadica Stević, jedna od njegovih mušterija.
„Kaljevu peć imam pedeset godina. Kad je on očisti, sa jednim listom papira podložim i sve pucketa, dimnjak vuče. On nije samo majstor, on je deo kuće.“
Kaže da je do Osmana jedva došla, jer se retko ko bavi ovim poslom.
„Svi su govorili: „Mi to ne radimo, zovite Osmana.“ I kad je došao — iz te peći je izvukao celu kofu pepela. Sad radi kao nova.“
Zašto je ne bi menjala?
„Struja skupa, gas rizičan, penzije male. Ovo je sigurno, najekonomičnije grejanje. Kad uveče prestanem da ložim, sutra do podne je topla.“
Osman se na takve reči samo nasmeje i odmahne rukom.
„Sve dok me zdravlje služi, radiću. Ne mogu da zamislim dan bez posla, bez ljudi. Kad popravim peć, kad dim krene pravo, a mušterija se nasmeje – to mi je najlepši osećaj.“
Zanat koji ne sme da se zaboravi
Svestan je da vreme polako briše stari zanat.
„Sve je manje peći, sve više novih sistema. Ali ovaj posao ima dušu. Nadam se da će moj unuk nastaviti da uči. Pokazujem mu pomalo. Nema škole za ovo, ali ima srca.“
U šali, kaže, često ga ljudi zaustavljaju da im „donese sreću“.
„Kad me sretnu, pitaju me gde mi je dugme da zamisle želju, ja im kažem „nemamo više dugmića, samo rajfišusl, ali imamo četku.“ Oni se uhvate za četku, zamisle želju, a ja ih pitam šta su zamislili pare ili zdravlje, ako kažu pare, ja kažem: zdravlje, to jedino ispunjavamo.“
A na pitanje da li je sebi doneo sreću, Osman odgovara bez razmišljanja:
„Ja sam srećan čovek. Skroman sam, pa sam zato i srećan. Porodičan sam čovek, imam sedmoro unučića, svi su dobri i zdravi — to je najveće bogatstvo.“
U šali dodaje i jednu porodičnu anegdotu:
„A deda samo služi… ‘Daj, dedo, pare!’ Tako to ide.“
Osman ne sanja o penziji. Kaže da će prestati tek kad ne bude mogao da se popne na merdevine. Do tada – on ostaje veran svom gradu, svojoj četki i onom toplom osećaju kad uđe u kuću i oseti miris drva koje gori.
