Violeta Milićević Posle 43 godine neizvesnosti i 11 godina sudske borbe, Svetlana i Branimir Smiljković iz Doljevca dočekali su presudu Vrhovnog suda. Njihova beba, rođena 1983. godine u niškom porodilištu, proglašena je mrtvom, ali telo nikada nisu dobili, niti su imali potpunu medicinsku dokumentaciju. Vrhovni sud je utvrdio da im je povređeno pravo na porodični život i naložio državi da im isplati po 1.240.000 dinara na ime nematerijalne štete.
Njihov sin rođen je 1983. godine u niškom porodilištu. Rečeno im je da je beba preminula, ali telo nikada nisu dobili, niti su imali, kako je sud ocenio, relevantan obdukcioni nalaz potkrepljen DNK analizom. Od tada do danas žive sa jednim pitanjem – gde je njihovo dete?
„Rodila sam zdravo dete, dobilo je desetku“
Svetlana Smiljković se kroz suze priseća dana porođaja.
„Rodila sam zdravo dete, hvala Gospodu Bogu. Dobilo je i desetku na porođaju. Beba je bila kao prava beba. Taj ten, ta boja kože, sve. Beba je odmah zaplakala. Babica je uzela bebu u ruke i ona je zaplakala. Onda su je okupali, doneli su mi je, pokazali su mi bebu. Ja sam bila sva srećna“, priča ona.
Navodi da je dete bilo kod nje i da ga je dojila.
„Posle šest sati doneli su mi bebu. Bila je kod mene oko sat vremena. Dojila sam je. Uveče je nisu donosili, tek ujutru. Opet su je doneli. Bila je glasna, buckasta, one rukice, prsti dugi, okice crne…“
Šok je, kaže, usledio narednog dana.
„Sutradan – mog deteta nema. Rekli su da je umrlo. I ne samo moje. Tog dana su tri deteta nestala. Tri majke smo zacvilile.“
Način na koji joj je, kako kaže, saopštena vest pamti do detalja.
„Stavili su mi papir da potpišem. Uzmem olovku, pogledam – smrtovnica. Kažu: „Dete nema“. Počela sam da cvilim. Sestra je došla sa injekcijom da me smiri. Govorili su mi: „Mlada si, rodićeš opet“. Ali meni drugo ne može da zameni to dete.“
Tvrdi da joj nikada nije dozvoljeno da vidi telo sina.
„Nisam videla dete. Nisam dobila nikakav pravi nalaz. Nisam mogla ni da ga sahranim. Devet meseci nosiš dete, ideš po kontrolama, i onda ti kažu – nema ga.“
„U opštini dete ne postoji“
Branimir Smiljković kaže da je mesecima pokušavao da dođe do istine.
„Kad sam otišao na kapiju, otac me je sačekao i rekao: „Idemo kući, nema ništa od deteta“.Kako nema? Otišao sam na ginekologiju i pitao: „Gde mi je dete?“ Rekli su da je poslato u Beograd na obdukciju, da se utvrdi od čega je umrlo.“
Rezultate, kaže, nikada nije dobio.
„Kažu – biće za tri dana. Odem, nema. Kažu – za sedam dana. Odem, nema. Tako sam šest meseci tragao. Posle sam otišao kod matičara – nema izvoda iz matične knjige rođenih, nema upisa u knjigu umrlih. To dete u opštini ne postoji. Kao da se nikad nije rodilo.“
U sudnici je ponavljao isto pitanje:
„Kako može žena da doji dva dana dete, a da oni kažu da je rođeno mrtvo? Dete mrtvo ne može da sisa. Postoji li to negde?“
Dodaje da su tek nakon podnošenja tužbe dobili pojedine papire.
„Kad smo tužili, stigao je neki izveštaj – kao greška u prezimenu, pomešali nas sa drugom porodicom. Ali kako je moguće da je rođeno mrtvo dete a žena ga dojila dva dana? To sam pitao i na sudu.“
Advokat: „Država nije dokazala da je preduzela sve mere“
Punomoćnik porodice, advokat Đura Blagojević, tužbu je podneo krajem 2013. godine protiv Republike Srbije i tadašnjeg Kliničkog centra u Nišu.
„U ime porodice Smiljković podneo sam tužbu radi naknade štete, sa ciljem da se utvrdi šta se dogodilo sa nestankom bebe iz porodilišta u Nišu. Postupak je trajao 11 godina. Prvostepeni sud je 2018. godine odbio tužbeni zahtev. Žalba je odbijena, pa smo podneli posebnu reviziju. Vrhovni sud je usvojio reviziju i ukinuo odluke nižih sudova, naložio ponovno suđenje“, objašnjava Blagojević.
Navodi da je isti scenario ponovljen više puta.
„U ponovljenom postupku doneta je gotovo identična odluka i ponovo je odbijen tužbeni zahtev. Ponovo smo podneli reviziju i ona je usvojena. Tek iz trećeg puta, 2024. godine, spor je pravosnažno okončan pozitivno po porodicu.“
Prema njegovim rečima, sud je utvrdio odgovornost države.
„Radi se o objektivnoj odgovornosti države. Porodilja je otpuštena bez kompletne dokumentacije, bez uzroka smrti, bez mogućnosti da vidi dete i izvrši sahranu. Dokumentacija je bila nedostupna, deo je uništen, parafinski uzorci nisu bili upotrebljivi za DNK analizu. Država nije dokazala da je preduzela sve mere koje je bila dužna da preduzme. Time je povređeno pravo na porodični život, garantovano Ustavom i Konvencijom.“
Blagojević dodaje da praksa u ovakvim predmetima nije ujednačena.
„U gotovo identičnim predmetima donete su različite odluke. U nekim slučajevima postupci su završili pred Evropskim sudom za ljudska prava. To pokazuje da sudska praksa nije ujednačena, naročito u ovako osetljivim predmetima.“
„Meni dete treba, ne pare“
Iako im je dosuđena naknada, Smiljkovići ističu da im novac nije bio cilj.
„Mi ćemo dobiti pare, ali nećemo dobiti dete. Meni dete treba, ne pare“, kaže Branimir.
Svetlana dodaje: „Živim u nadi i čekam. Samo da znam istinu. Da moje dete zna da ima majku i oca. Mnogo boli.“
Presuda Vrhovnog suda predstavlja pravno priznanje da su institucije zakazale. Ali za Svetlanu i Branimira Smiljkovića, posle 43 godine, ostaje ono najteže – život sa sumnjom i bez konačnog odgovora.
