Violeta Milićević 
Broj dece kojoj je potrebna razvojna podrška iz godine u godinu raste, a procene pokazuju da čak oko 20 odsto mališana ima određeni razvojni rizik ili potrebu za dodatnom podrškom. Stručnjaci upozoravaju da je upravo period od rođenja do pete godine života presudan za razvoj deteta i da pravovremena intervencija može značajno uticati na njegov dalji razvoj i kvalitet života.
Na ovaj problem ukazala je šefica Razvojnog savetovališta Doma zdravlja Niš i psihološkinja Milana Petković Milanović, ističući da se sa sličnim trendom suočavaju ne samo Srbija, već i zemlje širom sveta.
„Ono što znamo iz statistika jeste da otprilike 20 odsto dece ima određenu potrebu za podrškom i da je taj broj sve veći. To nije samo situacija kod nas, već i u regionu i u svetu. Poslednjih deset do petnaest godina beleži se porast broja dece sa smetnjama u razvoju, što predstavlja veliki pritisak na sistem, jer zahteva dodatne resurse, asistente, inkluziju i različite oblike podrške koje država mora da obezbedi“, kaže Petković Milanović.
Prvih pet godina odlučuje o budućem razvoju
Prema njenim rečima, naučna istraživanja jasno pokazuju da se najveći deo razvoja mozga odvija upravo u najranijem uzrastu.
„Razvojne smetnje moramo što ranije prepoznati kako bismo što ranije uključili sistem podrške, jer tada postižu najbolje rezultate. Mozak se najvećim delom razvija u prvih pet godina života i podrška koja se pruži u tom periodu najefikasnija je za dete i porodicu“, objašnjava ona.
Dodaje da se nakon pete godine više ne govori o ranoj intervenciji.
„Posle pete godine to više nije rana intervencija, već rehabilitacija. Tada je već oko 90 odsto mozga razvijeno i potrebno je deset puta više vremena i rada da bi se razvijala određena veština nego što je to slučaj u prvim godinama života“, ističe Petković Milanović.
U Nišu svake nedelje pomoć traži oko 120 porodica
Razvojno savetovalište Doma zdravlja Niš nedeljno radi sa velikim brojem porodica koje imaju potrebu za stručnom podrškom.
„Tokom jedne nedelje u sistemu imamo oko 120 porodica koje traže određeni stepen podrške. Nisu sva deca sa smetnjama u razvoju, postoje različiti nivoi podrške, ali najčešće se susrećemo sa kašnjenjem u razvoju govora, problemima pažnje i koncentracije, a kod starije dece i problemima u ponašanju“, kaže ona.
Rana podrška može potpuno promeniti tok razvoja
Prema njenim rečima, pravovremena pomoć može omogućiti da dete dostigne razvoj svojih vršnjaka ili značajno unapredi svoje sposobnosti.
„Dete koje ima razvojno kašnjenje zbog socijalnih faktora može se uz odgovarajuću podršku vratiti u tokove tipičnog razvoja. Čak i kod dece kod koje je dijagnostikovan autizam, rana intervencija može doprineti tome da budu funkcionalna, da govore i da budu aktivni članovi društva“, navodi Petković Milanović.
Ona upozorava da odlaganje odlaska kod stručnjaka može imati ozbiljne posledice.
„Ako čekamo petu ili šestu godinu života da prvi put potražimo stručnu pomoć i uključimo dete u podršku, to predstavlja veliki propust, jer je izgubljeno najvažnije vreme za razvoj.“
Stručnjaci ukazuju i na uticaj tehnologije
Na pitanje zbog čega se broj dece sa razvojnim smetnjama povećava, Petković Milanović kaže da ne postoji jedan uzrok, već kombinacija bioloških i faktora okruženja.
„Istraživanja pokazuju da je došlo do velikih promena u načinu života. Neuro nauke ukazuju da prekomerna izloženost ekranima u prve tri godine života može dovesti do problema sa pažnjom i koncentracijom. Pošto je pažnja osnovna kognitivna funkcija, očekivano je da dete koje ima problem u toj oblasti kasni i u drugim segmentima razvoja“, objašnjava ona.
Dodaje da tehnologija nije jedini uzrok, ali predstavlja jedan od faktora koji se sve češće dovode u vezu sa razvojnim teškoćama.
Prevencija je najvažnija
Petković Milanović smatra da je zadatak zdravstvenog sistema da deluje preventivno i da ne čeka da se problem razvije.
„Treba da se bavimo prevencijom u lokalnoj zajednici i da ne čekamo da do poremećaja dođe. Kroz različite programe možemo sprečiti deo razvojnih teškoća ili ih prepoznati na vreme. To je najbolji način da pomognemo porodicama, ali i da rasteretimo sistem, jer je kasnija podrška mnogo zahtevnija i često traje čitav život.“
Ona zaključuje da rano prepoznavanje razvojnih rizika i pravovremena stručna pomoć daju najveće šanse da dete ostvari svoje potencijale i kvalitetnije se uključi u obrazovanje i društvo.
