Violeta Milićević Hotel „Ambasador“ u Nišu bio je mnogo više od mesta za smeštaj učesnika Filmskih susreta. Iako ga mnogi pamte kao skroman, čak i tada neugledan hotel, njegova posebna atmosfera i danas se prepričava kao neraskidivi deo ovog festivala.
Jedan od učesnika festivala vraća se u sećanje na to vreme i kaže da je „Ambasador“ imao oko 15 spratova i mogao da primi stotinak do dvesta ljudi.
„Upravo ta mogućnost da svi glumci budu pod istim krovom bila je ključna, jer su, kako ističe, voleli da budu zajedno — zbog druženja, razgovora i stvaranja one posebne energije koja je pratila festival“, rakao je Voja Mirić u filmu „50. godina Filmskih susreta“ u Nišu.
„Ja sam obožavao Ambasador — najgori hotel na svetu. Obišao sam skoro ceo svet i u gorem hotelu nisam bio. Ali smo ga svi obožavali, jer sve se tu dešavalo — počinjalo ujutru i završavalo kasno noću“, kazao je novinar i publicistaMilan Špiček.
„Ajde mali, idi donesi četiri viskija“ — scena sa 15. sprata
Sa posebnom nežnošću i dozom neverice prepričava se epizoda sa dvojicom glumačkih velikana — Batomi i Borisom. Govore o njima kao o „ludim ljudima, u najlepšem smislu te reči“.
Jedne večeri, iz čiste zabave i nestašluka, okačili su se opasačima za ogradu na 15. spratu hotela, spušteni preko ivice — kao u filmu. U tom trenutku Bata dobacuje konobaru:
„Ajde, mali, idi donesi četiri viskija.“
Konobar odlazi po piće, a oni se za to vreme i dalje bezbrižno „njihaju“ iznad grada. Kada se vratio i ugledao ih kako vise preko ivice, u šoku je samo — spustio tacnu na pod. Nije više bilo ni snage ni hrabrosti da priđe.
To je bio njihov humor — opasan, ali pun šarma, ludosti i slobode.
Borisove „pijane lubenice“ — niko ne pije, a svi pijani
Još jedna anegdota govori o Borisovoj maštovitosti. Uzme on lubenicu, špricem ubrizga votku unutra, a potom je ostavi u frižider preko noći da se „macerira“. Sutradan — iznese se samo lubenica.
„Niko ništa ne pije, svi jedu lubenicu — a svi pijani“, kažu kroz smeh.
Bio je to ritual, šala, znak bliskosti — nešto što danas deluje kao scena iz filma.
Pet spratova ponosa
Hotel „Ambasador“ bio je i mesto gde su se mnogi osećali važnim.
„Na petom spratu, ko god da uđe — meni milo. Sedim ja sa nekim glumcima, zbog Bate, zbog Ljube Tadića… pa sam važan i sam sebi“, priseća se glumac Desimir Stanojević.
Sećanje koje traje
Na kraju, sa setom poručuju da, ukoliko Ambasador ikada bude obnovljen, ceo festival bi trebalo da se vrati tamo — jer je baš taj hotel stvarao posebnu atmosferu koja se više nikada nije ponovila.
„Siguran sam da bi se tada vratila ona prava, stara duša Filmskih susreta“, tako su nekada govorili oni koji su voleli Filmske susrete u Nišu.
Anegdote možda zvuče neverovatno — ali one su dokaz da su umetnici u Nišu živeli film, i kad kamera nije snimala.
Ovaj tekst deo je projekta „60 godina Filmskih susreta u Nišu: Digitalna hronika jubileja“ koji je sufinansiran sredstvima Grada Niša na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2025. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
