Emilija Marjanović 
U Nišu je po prvi put omogućeno da se konferencije u Gradskoj upravi prevode na znakovni jezik, čime su informacije postale dostupne i osobama oštećenog sluha. Ovaj iskorak predstavlja važan korak ka većoj inkluziji i ravnopravnosti građana, a realizovan je na inicijativu grada u saradnji sa udruženjima gluvih i nagluvih.
Tumač znakovnog jezika Marija Krstić objašnjava da je ideja potekla upravo iz Grada Niša, uz podršku gradonačelnika, njegovih saradnika i relevantnih institucija.
„Ta saradnja je došla od ideje Grada Niša, u dogovoru sa udruženjem gluvih i nagluvih, kako bismo pružili što bolju informisanost našim gluvim građanima“, istakla je Krstić.
Ona dodaje da je ovo tek početak, ali izuzetno značajan.
„Ovo su prvi koraci. Možda je na početku zbunjujuće jer je prvi put, ali iskustvo će biti sve bolje. Najvažnije je da naši sugrađani oštećenog sluha konačno mogu da dobiju informacije, da budu u toku dešavanja u gradu – šta Grad nudi i koje su mogućnosti – isto kao i svi koji čuju“, navela je ona.
Prema njenim rečima, u ovom trenutku u Gradskoj upravi postoji samo jedan tumač, dok svakodnevno ovaj posao obavljaju ona i njena koleginica Natalija Popović kroz angažman u organizacijama gluvih i nagluvih.
„Nas dve, preko gradske organizacije i Saveza gluvih i nagluvih Srbije, pokušavamo da poboljšamo položaj gluvih i nagluvih. Ovo je početak i tražimo najbolja rešenja kako bi oni mogli lakše da završavaju svoje obaveze“, kaže Krstić.
Naglašava koliko je pristup informacijama važan za ovu zajednicu.
„Gluvim osobama ovo mnogo znači jer se konačno osećaju uključeno u život grada. Bez prevoda ili titla, oni su prinuđeni da sami traže informacije, često preko interneta i u pisanoj formi, što je dug i težak put. Dešava se i da odustanu na pola puta“, objašnjava ona.
Krstić ističe i da u Srbiji ne postoji zvaničan registar, ali da procene pokazuju da između 5 i 6 odsto stanovništva ima neki stepen oštećenja sluha. U Nišu je registrovano oko 400 članova udruženja i oko 3.700 osoba koja imaju problem sa sluhom.
„U Niš dolaze ljudi i iz okolnih mesta, pa čak i sa Kosova, zbog bolnice i administrativnih poslova. Mi ih pratimo, prevodimo i pomažemo im u rešavanju svakodnevnih stvari“, dodaje ona.
Zanimljivo je i da većina tumača dolazi iz porodica gluvih.
„Ja nisam samo tumač, već i CODA – dete gluvih roditelja. Znakovni jezik sam naučila pre govornog. To je za nas prirodan jezik i zato lakše razumemo potrebe te zajednice“, kaže Krstić.
Dodaje i da bi veća edukacija građana mogla značajno da pomogne, ali da interesovanje i dalje nije veliko.
„Za osnovnu komunikaciju potrebno je oko četiri meseca učenja, ali je važno da se jezik stalno koristi. Postoje i razlike u dijalektima – na primer, između Vojvodine i juga Srbije. Bilo bi idealno da svaka institucija ima osobu koja zna znakovni jezik, makar za osnovne stvari, kako bi gluve osobe mogle samostalno da završe svoje obaveze“, zaključuje ona.
Uvođenje prevoda na znakovni jezik na konferencijama predstavlja važan korak ka društvu u kojem su informacije dostupne svima, bez obzira na prepreke. Očekuje se da će ova praksa u budućnosti biti dodatno unapređena i proširena i na druge segmente javnog života.
