Violeta Milićević 
Piše: Zorica Peleš, biograf protojereja – stavrofora dr Stevana M. Dimitrijevića
Dva duhovna gorostasa, dva velika srpska rodoljuba, Stevan Sremac i prota Stevan M. Dimitrijević zajedno su radili u čuvenoj Prvoj niškoj gimnaziji, u kojoj je Sremac bio profesor, a prota Steva je bio honorarni veroučitelj. Uz posao u gimnaziji prota Steva je bio i pisar Crkvenog suda u Nišu. Obojicu je odlikovalo žarko srpsko rodoljublje. Sremac je bio dobrovoljac u ratovima za oslobođenje Srbije 1876. i 1877 – 1878.god, a prota Steva, koji je bio jedanaest godina mlađi od Sremca, bio je vojni sveštenik – dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu i u Drugom balkanskom ratu, dok je za vreme Prvog svetskog rata tamnovao u bugarskim logorima u Karlovu i Eski Džumaji (današnjem Trgovištu).
Obojica su voleli Niš, taj čudesni dragulj našeg Juga, svim svojim srcem, Niš čiji je život, kao i život njegove predivne okoline, Sremac u svojim božanstvenim delima – „IVKOVA SLAVA“ i „ZONA ZAMFIROVA“- , poput nesvakidašnjeg čarobnjaka, slikao najraskošnijim živim bojama i čija lepota i danas mami uzdahe svih poklonika lepote misli.
Prota Steva je u Niš došao 1890. god iz manastira LIPOVAC, gde je radio kao učitelj i u Nišu je ubrzo nakon dolaska rukopoložen za đakona od čuvenog mitropolita MIHAILA (Jovanovića), a 1894.godine rukopoložen je za sveštenika od episkopa niškog INOKENTIJA nakon čega odlazi na studije u carsku Rusiju u čuvenu Duhovnu akademiju u Kijevu.
Sremac je iz Niša otišao u Beograd za profesora gimnazije, ali nije dugo poživeo, jer ga je u leto 1906.god zadesila smrt u Soko Banji, kao posledica sepse. Njegov nenadani odlazak u svet anđela ožalostio je celokupno srpstvo. Prota Steva , koji je tada u Solunu, pri GENERALNOM KONZULATU KRALJEVINE SRBIJE, radio kao referent manastira HILANDARA, bio je mnogo tužan što nije mogao da dođe u Beograd na sahranu voljenog kolege Stevana Sremca.
Prazninu u srcu prote Steve zbog preranog odlaska njegovog najomiljenijeg imenjaka Stevana popuniće neku godinu kasnije Sremčev sestrić – naš čuveni arhitekta ALEKSANDAR DEROKO, koji je svojeg ujaka Stevana sjajno opisao u svojoj predivnoj knjizi „A ONDAK JE LETIO JEROPLAN NAD BEOGRADOM“.
Sudbina je na neverovatan način spojila protu Stevu i Aleksandra Deroka zahvaljujući sestriću prote Steve VLADIMIRU POPOVIĆU, sinu njegove starije sestre Darinke, koji je zajedno sa Derokom studirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Prijateljstvo Aleksandra Deroka arhitekte i protinog sestrića Vladimira Popovića, inženjera građevine, krunisano je kumstvom . Deroko je bio venčani kum , na radost prote Steve, njegovom sestriću Vladimiru. Ćerka protinog sestrića Vladimira Dušica Aranđelović, prof.engleskog jezika, koja uskoro puni 88 godina, živi u Nišu i stalno smo u kontaktu. Često se , dok razgovaramo telefonom, priseća očevog voljenog kuma Aleksandra Deroka koji je gradu Nišu , zajedno sa svojim kolegom arhitektom Petrom Anagnostijem, darivao predivno arhitektonsko delo – EPISKOPSKI DVOR. Petar Anagnosti , rođen u ODESI 1909.godine, sa roditeljima je došao u Srbiju posle Oktobarske revolucije. Bio je, kao i Aleksandar Deroko, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i osnivač KATEDRE ZA NACRTNU GEOMETRIJU i PERSPEKTIVU čije su sjajne udžbenike NACRTNE GEOMETRIJE i PERSPEKTIVE koristile mnoge generacije studenata arhitekture u Nišu.
Fotografija iz hola Gimnazije Stevan Sremac
Aleksandar Deroko je izuzetno voleo i poštovao svojeg učitelja i profesora protu Stevu Dimitrijevi ća, koji ga je uveo u čarobni svet SVETE GORE , a posebno manastira HILANDARA. Zahvaljujući proti Stevi, koji je bio referent manastira Hilandara od novembra 1905.godine do aprila 1911.godine, sačuvana je ova NAJVEĆA SRBINOVA SVETINJA od nasrtaja BUGARAŠA I MALEŠEVACA.
Prota Steva je poslednji put bio u svom voljenom Nišu 16.oktobra 1952.godine, gde je bio pozvan da održi uvodno predavanje na KONFERENCIJI SVEŠTENSTVA NIŠKE EPARHIJE . Bilo je to izuzetno predavanje čiji uvodni deo želim da podelim sa dragim NIŠLIJAMA.
„Poziv, da pred još iz moje mladosti budnim sveštenstvom Niške eparhije , u kojoj sam rođen i otpočeo službu Bogu i narodu svome, kažem nešto o savremenim problemima naše Crkve i njenog sveštenstva, bio mi je prijatan ali me je i u brigu bacio. Prvo, zato što sam nezdrav i neodložnim poslovima momentalno zauzet u nemogućnosti bio da za nekoliko dana obradim zadatu mi ovako obimnu temu.
Naš narod kaže da dogovor kuću gradi. Specijalno za našu Crkvu dogovaranja ujedinjenog u svoje udruženje sveštenstva Srbije ovde u Nišu, u prvim skupštinama svojim, održanim u onoj istorijskoj zgradi, pozadi monumentalne Saborne crkve, podignutoj u teško tursko doba za osnovnu školu, stvorila su Fond za izdržavanje dece i udova umrlih sveštenika i dala osnove za onaj napredni Zakon o crkvenim vlastima iz 1890.god, koji je, između ostalih dobrih odredaba svojih, propisao bio i izbor parohijskih sveštenika po objavljenom konkursu, mesto dotadašnjeg postavljanja bez izbora.
Neka bi i vaši današnji dogovori dali građu za potpunije i celishodnije rešenje i savremenih nam nasušnih potreba i iskrslih problema u našoj Crkvi.“
Priredila: Srpska istorija
